Велика Британија преузима вођство у Европи

Велика Британија се, условно речено, враћа у Европу. Али овај пут не као тек једна од чланица Европске уније, већ као њен главни играч. Једнако када је реч о устројству и функционисању савеза, као и о заједничкој безбедности. Наравно, имајући у виду превасходно Русију, њену енергетску и војну моћ, ток рата у Украјини, апетите Вашингтона, као и све веће незадовољство Европљана спољном политиком коју води актуелна бирократија из Брисела.

Својевремено дистанцирање, тачније излазак из ЕУ (1. јануара 2021) ни у ком случају није било исказивање незаинтересованости Британаца за овај савез. Напротив, био је то тактички потез срачунат да би се видело како ће остали Европљани реаговати на нову ситуацију. Уследио је и рат у Украјини (2022), који је Британцима дао већи део жељених одговора. Европа је показала сву своју немоћ.

Политика америчког председника Доналда Трампа такође је уверила Британце да Стари континент, уколико жели да опстане у новој глобалној расподели моћи, мора да поврати тренутно изузетно расклимано јединство. А у свету будућности демократија какву смо практиковали током двадесетог века, једноставно, неће имати шта да тражи. Неефикасна и недоследна, завршила је у расулу које је у први план изнело све партикуларне интересе појединаца и народа и јасно оцртало сву њену неефикасност.

Као што су Америка, Русија, Кина и Индија добиле лидере примерене 21. веку, значи одлучне, без много везаности за прошлост, па и спремне на оштре акције, слично је, по Британцима, потребно и разједињеној Европи. А острвљани, навикли током векова да владају ваневропским земљама, сада верују да су управо они позвани да воде и цео Стари континент. У шта свакако укључују и неке бивше совјетске државе, пре свих – Украјину. Разне „обојене револуције” на истоку континента, за које многи аналитичари и данас тврде да су „британски изум”, биле су само увод у остваривање ширих амбиција Лондона.

Видљиво колебање међу чланицама НАТО-а као заједничког одбрамбеног механизма такође упућује Британце на помисао да би управо они требало да ствари узму у своје руке. На крају крајева, поседују и моћну армију, обучени војни кадар и, што је кључно – нуклеарно наоружање. Исто, додуше, поседују и Французи, али они су увек словили за „мекше” од Британаца и мање склоне озбиљнијим ратним авантурама.

У Вашингтону су схватили да би, уколико острвљанима препусте вођство западног војног савеза, исти лако могао да се претвори у нешто што не би било могуће квалитетно контролисати. Стога су улогу главнокомандујућег, по правилу резервисану за Американце, понудили Немачкој. Како се испоставило, била је то врло суптилна порука Лондону да не покушава да буде играч који превасходно мисли на себе, а не на тим.

Отворене намере Трампа да САД присвоје Гренланд могле би, такође, да буду велики тест за Британце. Из Лондона већ стижу позиви европским комшијама и НАТО-у да збију редове и делују превентивно. Наравно, под британским вођством. Засад су на „борбену линију” упутили – једног војника.

Приче о британској војној моћи, по многима, нису баш засноване на реалним показатељима. Наиме, сарадња са САД и останак у НАТО-у и после напуштања ЕУ показали су да су одбрамбене способности острвљана у великој мери прецењене и да војска није спремна за озбиљније и дуготрајније деловање. Без чврсте сарадње са осталима из северноатлантског савеза, Британци не могу много да постигну, свесни су у Лондону.

Уосталом, прилика да покажу где им је место у распореду глобалне моћи указује им се већ по питању Гренланда. Али то их доводи у ситуацију да са европским савезницима разговарају без директног наметања својих ставова, чему су они и те како склони. Такође, у недостатку потпуно отворене и релаксиране линије у контактима са Вашингтоном, у Лондону настоје да барем на неки начин покажу да могу да размишљају једнако у интересу САД као и у интересу ЕУ, па шта се покаже исплативијим.

Изгледа да је амерички председник своју политику према Гренланду усмерио тако да би, између осталог, испипао реакције европских савезника. Позитивне и негативне. А већ се прича и о будућности Исланда, чија је позиција у Северном Атлантику, такође, значајна у оквирима одбрамбеног система НАТО-а.

Могућност да Британија остане без јаснијег утицаја на северним просторима умањује и њен углед у Европи у целини. Са Немачком и Пољском, које, свака за себе, убрзано јачају своје армије, и Француском, која делује збуњено, у Лондону заиста имају шта да прерачунавају.