Дијалог сјајних музичара

Један од највећих светских оркестара, Краљевска филхармонија Лондон, дошао је у Београд иако су једни сумњали у то, а други се питали да гостовање не носи какве политичке поруке. Надајмо се да су дошли чистог срца и отворене душе, како их је публика "Сава центра" прихватила, дочекала и испратила.
Њихов веома стандардни програм доказао је да врхунском извођењу ништа није обично и свакодневно. Извели су најпре умивену и умерену Веберову увертиру "Оберон", као лако уигравање пред експлозију Шостаковичевог Концерта за виолончело и оркестар бр. 1 писаног за Ростроповича, који је овом приликом извео његов ученик, литвански виолончелиста Давид Герингас.

Од саме уводне експликације уметник се показао као страсни посвећеник музике Шостаковича који је тумачи у огромним звучним распонима. У солистичким каденцама као и у начину фразирања, у целовитости интерпретације Герингас представља оне врхунске уметнике данашњице који се изражавају снажно, експресивно и без остатка. Иако у зрелим годинама, он је испољио суштинске одлике младости која буја и рађа се градећи из мрачних тонова Шостаковичеве музике неку нову поетику, посебну у другом и трећем ставу. Дијалози са изванредним солистима на хорни и кларинету дали су другу димензију извођењу.

Оркестар се потпуно повукао у други план, остављајући Герингасу експлозије и плетући танане нити посебне атмосфере око солисте. Била су то два изражајна света. Овоме првом београдска публика се дубоко поклонила тражећи "бис". Добила је бизарно дело невероватних техничких захтева: солиста је плео на челу као на виолини, брундао као на контрабасу и одједном - запевао. Морамо признати да нисмо до сада чули да челисти и певају! Дело је компоновао Герингасов земљак, Петерис Васкс (1946).

После паузе, остало је празних места у сали што је штета, без обзира на редовност којом се Прва Брамсова симфонија појављује на репертоарима наших оркестара. То није било ново читање, било је ново дело. Слаткина нисмо регистровали, како то и треба код највећих диригената. Његов мали, неузнемирујући гест, огромни ауторитет и само благи наклон главе, обрве и прста, значили су све: интерпретацију која је показала колико динамичких нијанси поседује Брамсова партитура, а која се тако рећи у целини одвијала у најтишим динамичким вредностима. Слаткин није дозвољавао ни најмању агресију, никакав погрешан узлет нити претерани удар. Истакла се нова музика у племенитости гудача који су били у другачијој диспозицији од уобичајене, примеренијој глувој сали "Сава центра" и, неозвучени, постигли потпуни стерео утисак. Звучање се "померило улево", јер су прве виолине, виолончела и контрабаси били са те стране, као и изванредне хорне. Са десне стране: друге виолине, виоле, трубе и у центру - дрвени дувачи. Одличан размештај био је услов за исту такву звучност.

Интерпретација се казивала у јасним, једноставним и логичним решењима диригента који има целину дела у свести, у дијалогу сјајних музичара који су се надовезивали у истој боји, карактеру, увек у беспрекорној интонацији. Није то било извођење за неуке масе, већ за префињене уши правих љубитеља музике. Упркос великим захтевима, публика је добила сасвим кратак "бис", фрагмент композиције Виљема Волтона, из његове филмске музике, писане за гудачки корпус. Ако треба истаћи неку групу (а не треба) сматрамо да дувачки корпус Краљевске филхармоније Лондон тешко да ико у свету може достићи.