Dijalog sjajnih muzičara

Jedan od najvećih svetskih orkestara, Kraljevska filharmonija London, došao je u Beograd iako su jedni sumnjali u to, a drugi se pitali da gostovanje ne nosi kakve političke poruke. Nadajmo se da su došli čistog srca i otvorene duše, kako ih je publika "Sava centra" prihvatila, dočekala i ispratila.
Njihov veoma standardni program dokazao je da vrhunskom izvođenju ništa nije obično i svakodnevno. Izveli su najpre umivenu i umerenu Veberovu uvertiru "Oberon", kao lako uigravanje pred eksploziju Šostakovičevog Koncerta za violončelo i orkestar br. 1 pisanog za Rostropoviča, koji je ovom prilikom izveo njegov učenik, litvanski violončelista David Geringas.

Od same uvodne eksplikacije umetnik se pokazao kao strasni posvećenik muzike Šostakoviča koji je tumači u ogromnim zvučnim rasponima. U solističkim kadencama kao i u načinu fraziranja, u celovitosti interpretacije Geringas predstavlja one vrhunske umetnike današnjice koji se izražavaju snažno, ekspresivno i bez ostatka. Iako u zrelim godinama, on je ispoljio suštinske odlike mladosti koja buja i rađa se gradeći iz mračnih tonova Šostakovičeve muzike neku novu poetiku, posebnu u drugom i trećem stavu. Dijalozi sa izvanrednim solistima na horni i klarinetu dali su drugu dimenziju izvođenju.

Orkestar se potpuno povukao u drugi plan, ostavljajući Geringasu eksplozije i pletući tanane niti posebne atmosfere oko soliste. Bila su to dva izražajna sveta. Ovome prvom beogradska publika se duboko poklonila tražeći "bis". Dobila je bizarno delo neverovatnih tehničkih zahteva: solista je pleo na čelu kao na violini, brundao kao na kontrabasu i odjednom - zapevao. Moramo priznati da nismo do sada čuli da čelisti i pevaju! Delo je komponovao Geringasov zemljak, Peteris Vasks (1946).

Posle pauze, ostalo je praznih mesta u sali što je šteta, bez obzira na redovnost kojom se Prva Bramsova simfonija pojavljuje na repertoarima naših orkestara. To nije bilo novo čitanje, bilo je novo delo. Slatkina nismo registrovali, kako to i treba kod najvećih dirigenata. Njegov mali, neuznemirujući gest, ogromni autoritet i samo blagi naklon glave, obrve i prsta, značili su sve: interpretaciju koja je pokazala koliko dinamičkih nijansi poseduje Bramsova partitura, a koja se tako reći u celini odvijala u najtišim dinamičkim vrednostima. Slatkin nije dozvoljavao ni najmanju agresiju, nikakav pogrešan uzlet niti preterani udar. Istakla se nova muzika u plemenitosti gudača koji su bili u drugačijoj dispoziciji od uobičajene, primerenijoj gluvoj sali "Sava centra" i, neozvučeni, postigli potpuni stereo utisak. Zvučanje se "pomerilo ulevo", jer su prve violine, violončela i kontrabasi bili sa te strane, kao i izvanredne horne. Sa desne strane: druge violine, viole, trube i u centru - drveni duvači. Odličan razmeštaj bio je uslov za istu takvu zvučnost.

Interpretacija se kazivala u jasnim, jednostavnim i logičnim rešenjima dirigenta koji ima celinu dela u svesti, u dijalogu sjajnih muzičara koji su se nadovezivali u istoj boji, karakteru, uvek u besprekornoj intonaciji. Nije to bilo izvođenje za neuke mase, već za prefinjene uši pravih ljubitelja muzike. Uprkos velikim zahtevima, publika je dobila sasvim kratak "bis", fragment kompozicije Viljema Voltona, iz njegove filmske muzike, pisane za gudački korpus. Ako treba istaći neku grupu (a ne treba) smatramo da duvački korpus Kraljevske filharmonije London teško da iko u svetu može dostići.