Територијалне и верске претензије Мустафа ефендије

„Свако чудо за три дана”, одавно је речено, али живимо у време кад се чуда у свету, у Босни поготово, догађају свакодневно па и чешће. Много шта се догоди сензационално, изазове изненађење, чуђење, згражање, а већ сутрадан га потре нешто још горе, гурне у заборав и остави без неопходног ширег критичког коментара. Ретко се дешава да иста особа, као нпр. Мустафа Церић, маргинална и особно и по томе кога данас представља, у кратком интервалу избаци серију будалалука. Тако је крајем прошлог месец екс реис Мустафа Церић „позвао Бошњаке да купују станове у мањем ентитету”, а већ почетком текућег предлаже „обнављање босанске православне цркве”. 
Да су се људи враћали на огњишта то је нормално и никоме није ускраћено, али је процес и брже и доследније обављен у Српској него у ФБиХ. Такође, свако има право да на слободном тржишту купује станове или земљу и сагради кућу где год жели и у иностранству, а поготово у истој држави, ма колико била никаква. Али, ако Церић позива припаднике бошњачке нације да то масовно чине, онда се то логично тумачи као позив на демографску инвазију територије и назива територијална-етничка претензија на простор на којем је домицилан други народ. Зато се и зове Република Српска, а не „грађевинска зона за бошњачке политичке инвестиције”. Читава ЕУ забавила се о јаду због масовног прилива миграната, људи у невољи друге вере, језика, писма, обичаја, понашања, традиције, културе, „који и када би хтели не могу ни у четвртој генерацији да се интегришу у европско друштво”, вајкали су се у интерно још Кол и Тачерова. Белешку је сачинио преводилац премијерке, а канцелар је изнео идеју о депортовању миграната иза спољних граница ЕУ у БиХ. Додик је дозволио да мигранти само, без задржавања, прођу кроз Српску у полицијској пратњи. Орбан мигрантима није дозволио ни толико. 
У некад највећем српском граду после Београда, нагурало се уочи рата Санџаклија, током рата мухаџера, а после рата муџахедина, селефија, шеика, миграната, тако да је Сарајево постало муслимански космополис са занемарљивим бројем хришћана оба верозакона. Град у котлини дужином пресахле Миљацке постао је тесан крај толиких придошлица, а зеленила, видиковаца, воде, чистог ваздуха у изобиљу на узвишењима око Српског Сарајева. Тренд куповине некретнина из муслиманског Сарајева у Српском Сарајеву у последње време, можда и спонтан, јавно је регистрован и као политички сумњив. „Стотинак станова у последњих десетак година”, наведено је на забринутој РТРС. Мустафа еф., гостујући на подкасту Хајат, протумачио је то као „српски покушај да муслимане сабију у гето” и своје позвао: „Купујте што више станова у РС и у Бањалуци и Бијељини...” Тиме је потврдио српске сумње и бриге. Замислимо какве би то последице могло имати? Непосредне управо по те бошњачке досељенике или само викендаше, чак и затечене староседеоце, па и оне којима је напросто финансијски приступачнији стан у Источном Сарајеву надомак ентитетске границе. 
Наћи ће се у истој невољи као преостали Срби у муслиманском Сарајеву. Локалну српску реакцију на свакодневне провокације бошњачких медија и политичара осетиће на својој кожи, па ће пре или касније продати јефтиније него што су купили.. На том подручју са српске стране ентитетске границе живи знатан проценат оних 150.000 прогнаних из предратног Сарајева и умеће бившим комшијама да узврате тзв. ситним терором и заједнички живот учине неподношљивим. 
Планови о насељавању српских територија нису нови. Својевремено је Изетбеговић позвао своје завичајце да се врате у Шамац, па су му мухаџери у Сарајеву одговорили: „Хајде, ти се први врати, па ћемо сви за тобом.” Сејфудин Токић касније, управо уз потпору тада још активног истог реиса Церића, пријавио је стални боравак у Бањалуци да би дао пример другима, али без ефекта, па се и сам вратио у Кантон. Мустафа еф. пуца из празне пушке уколико иза себе нема неки арапски фонд с вишком петродолара и дугорочним пројектом ширењу ислама на хришћанском западном Балкану. Елем, иницијатива представља још један Церићев покушај да старим причама прибави нови публицитет. 
Још један такав Церићев пуцањ уследио је већ 9 јануара, ваљда поводом рођендана Српске, на интернет порталу „Слобода Босна”. Да би решио проблем што СПЦ нема границе на Дрини, Мустафа еф. предлаже „обнављање босанске православне цркве”, за коју тврди да би „симболисала прекид с монополима и туторствима која Босну деценијама држе у туђим наративима и повратак принципу да се босанска духовност обликује у Босни, за Босну и у лојалности босанској историјској државности”. Мустафа ефендија каже и да обнова „босанске православне цркве” не представља ни провокацију ни имитацију, него природан израз историјског континуитета и легитимног права Босне и Херцеговине на властиту духовну самосталност. Злонамера је јасна, али образложење није ни у Церићевој глави. Чега „обнова”? Какав „континуитет”? Која „историјска државност”? „Имитација” и „провокација”? 
„Обнова” би могла да буде везана за Калајеву конструкцију о средњовековној Цркви босанској која сасвим сигурно није била џамијска него немањићка и претходила је Османском освајању Босне и конверзији неотпорног дела хришћана на ислам. О „босанској историјској државности и лојалности” тек нема смисла причати, јер БиХ је вазда била или окупациона зона империја или корпус сепаратум унутар већих државних целина. „Имитација” јесте, јер опонаша покушаје усташког поглавника Павелића да у НДХ направи хрватску православну цркву, па и Мила Ђукановића да направи монтенегријску православну цркву, с Мирашем Дедеићем као првосвештеником. Није проблем наћи неког распопа, пропалог студента теологије, неверника или напросто хохштаплера, који ће уз одговарајуће привилегије прихватити да буде патријарх, а ни држави која стоји иза те глупости да сагради богомоље. Но, нема цркве без верника. „Провокација” такође јесте утолико што би и неко у „мањем ентитету” могао, утук на утук, да направи Српску ИВЗ, а за реис улему у Бањалуци такође би се нашло муштерија. Још пре петнаестак година предвиђао сам да би, по аналогији с Монтенегром, и у Сарајеву могла неком пасти на памет босанска православна црква, али нисам се сетио, иако је било више него очекивано, да ће промотор бити еф. Церић. 
Невоље с Мустафа ефендијом настале су када му је после скоро десет година истекао већ ко зна који мандат на челу ИВЗ, а он није могао да се помири да се реис по истеку функције враћа међу обичне вернике. Изетбеговић је за живота био локални калиф и верска и световна власт, главни и у СДА и у ИВЗ. СДА је, наиме, била и верска странка, а ИВЗ и политичка организација. Тек кад је Алија отишао на ахирет, Мустафа се размахао, једно време манипулисао тензијама између бошњачких страначких лидера, гурао је Силајџића контра Бакиру, Бакира контра Тихићу. Једно време је важило да на изборима побеђује онај кога подржи реис. Када га се ИВЗ решила, био је огласио да скида фес и ахмедију и кандидује се за Председништво БиХ, а онда се бацио на формирање Светског бошњачког конгреса, ишао у Ватикан код папе за благослов. Негде у то време папа Бенедикт се повукао с титулом папе емеритуса, па су духовите Сарајлије и њега у спрдњи титулисале „реис емеритус”. А склоном свакојаким шејтанлуцима највише би му приличило „шејтан харамбаша, најгори од свих шејтана”. 
Шта је хтео да постигне Мустафа еф.? Да пошаље аваз умми како муслимани јесу потиснути из Газе, али да се у Босни шире и потискују хришћанске комшије у Републици Српској! Да охрабри муслимане да, иако су у дубокој дефанзиви, могу да припрете каурским комшијама! Да ојача политички утицај исламске заједнице (ИВЗ) у предизборној кампањи! Да себе лично политички оживи као утицајну персону у предизборним надметањима Бакира и Тројке! Наравно, пре свега ово последње, а успут и остало. 
Пошто се од Мустафине иницијативе званично оградила ИВЗ, коју предводи актуелни реис Хусеин ефендија Кавазовић, овај бивши се могуће кандидује за реиса параџематлија, припадника непризнатих „дивљих” џемата, према којима је одувек био болећив. 
*Академик, професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа