Европски испит на Балкану

Крај 20. и почетак 21. века показали су да земље које заостају у процесу евроатлантских интеграција могу бити подложне дезинтеграционим процесима. Југославија је у два наврата имала могућност да скраћеним путем приступи ЕЕЗ. Као политичар прoхујалог времена, Милошевић je давао предност одржавању једног потрошеног система, по цену више козметичких, привидних реформи, кроз успостављање својеврсног државног капитализма. Одласком Милошевића с политичке сцене, ова појава није у правој мери демантована – досовски режим је, све до сада остао препознатљив више по континуитету него по дисконтинуитету у односу на претходни. Слично је и у већем делу земаља бивше Југославије.

Сведоци смо високе цене тог далекосежног и поражавајућег континуитета: коме припада не само крвави распад федерације него и насилно отцепљење дела Србије која још увек пролази кроз економску, институционалну, политичку и друштвену регресију. Регресију и декомпозицију којима се још не може с поузданошћу сагледати крај.

Слом комунистичког система, нестанак биполарног распореда снага у коме је Југославија имала специфичну и привилеговану улогу, глобализација западног модела и надмоћност евроатлантских интеграција, имали су поразне последице за већину земаља бивше Југославије. Иако се показала као најприлагодљивија тим променама, чак је и Словенија доживела одређено заостајање у односу на место и улогу које је имала у Југославији, некада јединој земљи Европе која је примењивала одређене елементе тржишне економије у оквиру једнопартијског комунистичког обрасца. Уместо да постане спона између два система и образац убрзане и успешне транзиције, бивша Југославија је највећим делом постала кочница у ширења ЕУ на југоистоку Европе. Као да се сенка ,,источног питања” поново надвија над будућношћу успешног проширивања нове Европе на том делу континента.

Намећући питање њених нормативних и концептуалних оквира, западни Балкан и Турска, свако на свој начин, данас представљају највећи изазов за ЕУ. Најтежи и најважнији изазов, јер ЕУ се на том простору најдиректније суочава с наслеђем југословенског, турског и византијског супранационалног преседана.

Србија у том наслеђу представља у регионалним размерама значајан, ако не и одлучујући чинилац. Већ и сâма маргинализација тог балканског и средњоевропског народа, какву је диктирала и још увек диктира политика водећих сила у постблоковском периоду, створила је немале преседане у савременој историји Европе. Мобилизација НАТО-а да би се ставио крај на крваво исходиште распада Југославије најбољи је показатељ да није све најбоље у најсавршенијем свету од свих светова, како је све до актуелног финансијског колапса и опште економске рецесије изгледало у огледалу славодобитног неолиберализма.

Југословенска криза, као одлучујући аргумент за осмишљавање НАТО-а, неће увек моћи да замагли противуречности изазова постблоковске савремености и мултиполарне будућности. Ако се у краћем року не оствари европска интеграција западног Балкана, али по свој прилици и Турске, евроатлантски савез ће изгубити историјску прилику да стабилизује и европеизује тај пресудно осетљив део европског континента. Важан и осетљив у тој мери да се на средњи, ако не и на краћи рок, лако може показати да, као и толико пута до сада, на Балкану Европа пада или опстаје.

Рођен у Нишу Константин Велики то је добро знао, зато је хиљадугодишњу империју засновао на југоисточном рогу Балкана. Нестанком те велике грчко-латинске и општемедитеранске синтезе почиње, у ствари, први глобални сукоб цивилизација. Актуелна финансијска и економска депресија упућују на могући почетак краја хегемоније једног дела човечанства над осталима, ако не и једног модела, јер алтернативни образац више не постоји. Та глобална криза, која било који део човечанства не може мимоићи, може само убрзати разрешење дилеме којим ће правцем кренути даљи развој глобалних односа у свету. На симболичкој оси Брисел–Београд–Истанбул–Анкара може се тражити одговор одлучујућег изазова европске будућности – питања избора између продубљивања сукоба цивилизација, или кретања правцем неке нове и далекосежне синтезе.

професор универзитета, Париз