Evropski ispit na Balkanu

Kraj 20. i početak 21. veka pokazali su da zemlje koje zaostaju u procesu evroatlantskih integracija mogu biti podložne dezintegracionim procesima. Jugoslavija je u dva navrata imala mogućnost da skraćenim putem pristupi EEZ. Kao političar prohujalog vremena, Milošević je davao prednost održavanju jednog potrošenog sistema, po cenu više kozmetičkih, prividnih reformi, kroz uspostavljanje svojevrsnog državnog kapitalizma. Odlaskom Miloševića s političke scene, ova pojava nije u pravoj meri demantovana – dosovski režim je, sve do sada ostao prepoznatljiv više po kontinuitetu nego po diskontinuitetu u odnosu na prethodni. Slično je i u većem delu zemalja bivše Jugoslavije.

Svedoci smo visoke cene tog dalekosežnog i poražavajućeg kontinuiteta: kome pripada ne samo krvavi raspad federacije nego i nasilno otcepljenje dela Srbije koja još uvek prolazi kroz ekonomsku, institucionalnu, političku i društvenu regresiju. Regresiju i dekompoziciju kojima se još ne može s pouzdanošću sagledati kraj.

Slom komunističkog sistema, nestanak bipolarnog rasporeda snaga u kome je Jugoslavija imala specifičnu i privilegovanu ulogu, globalizacija zapadnog modela i nadmoćnost evroatlantskih integracija, imali su porazne posledice za većinu zemalja bivše Jugoslavije. Iako se pokazala kao najprilagodljivija tim promenama, čak je i Slovenija doživela određeno zaostajanje u odnosu na mesto i ulogu koje je imala u Jugoslaviji, nekada jedinoj zemlji Evrope koja je primenjivala određene elemente tržišne ekonomije u okviru jednopartijskog komunističkog obrasca. Umesto da postane spona između dva sistema i obrazac ubrzane i uspešne tranzicije, bivša Jugoslavija je najvećim delom postala kočnica u širenja EU na jugoistoku Evrope. Kao da se senka ,,istočnog pitanja” ponovo nadvija nad budućnošću uspešnog proširivanja nove Evrope na tom delu kontinenta.

Namećući pitanje njenih normativnih i konceptualnih okvira, zapadni Balkan i Turska, svako na svoj način, danas predstavljaju najveći izazov za EU. Najteži i najvažniji izazov, jer EU se na tom prostoru najdirektnije suočava s nasleđem jugoslovenskog, turskog i vizantijskog supranacionalnog presedana.

Srbija u tom nasleđu predstavlja u regionalnim razmerama značajan, ako ne i odlučujući činilac. Već i sâma marginalizacija tog balkanskog i srednjoevropskog naroda, kakvu je diktirala i još uvek diktira politika vodećih sila u postblokovskom periodu, stvorila je nemale presedane u savremenoj istoriji Evrope. Mobilizacija NATO-a da bi se stavio kraj na krvavo ishodište raspada Jugoslavije najbolji je pokazatelj da nije sve najbolje u najsavršenijem svetu od svih svetova, kako je sve do aktuelnog finansijskog kolapsa i opšte ekonomske recesije izgledalo u ogledalu slavodobitnog neoliberalizma.

Jugoslovenska kriza, kao odlučujući argument za osmišljavanje NATO-a, neće uvek moći da zamagli protivurečnosti izazova postblokovske savremenosti i multipolarne budućnosti. Ako se u kraćem roku ne ostvari evropska integracija zapadnog Balkana, ali po svoj prilici i Turske, evroatlantski savez će izgubiti istorijsku priliku da stabilizuje i evropeizuje taj presudno osetljiv deo evropskog kontinenta. Važan i osetljiv u toj meri da se na srednji, ako ne i na kraći rok, lako može pokazati da, kao i toliko puta do sada, na Balkanu Evropa pada ili opstaje.

Rođen u Nišu Konstantin Veliki to je dobro znao, zato je hiljadugodišnju imperiju zasnovao na jugoistočnom rogu Balkana. Nestankom te velike grčko-latinske i opštemediteranske sinteze počinje, u stvari, prvi globalni sukob civilizacija. Aktuelna finansijska i ekonomska depresija upućuju na mogući početak kraja hegemonije jednog dela čovečanstva nad ostalima, ako ne i jednog modela, jer alternativni obrazac više ne postoji. Ta globalna kriza, koja bilo koji deo čovečanstva ne može mimoići, može samo ubrzati razrešenje dileme kojim će pravcem krenuti dalji razvoj globalnih odnosa u svetu. Na simboličkoj osi Brisel–Beograd–Istanbul–Ankara može se tražiti odgovor odlučujućeg izazova evropske budućnosti – pitanja izbora između produbljivanja sukoba civilizacija, ili kretanja pravcem neke nove i dalekosežne sinteze.

profesor univerziteta, Pariz