Жене дискриминисане на тржишту рада

Нешто више од половине жена у Србији мисли да је физички изглед жене изузетно битан при запошљавању (тек свака десета верује да спољашњи атрибути мушкараца играју исту улогу), сличан постотак њих не зна да приликом запошљавања послодавац нема право да од потенцијалног сарадника тражи податке о брачном стању и породичном статусу, а 81 одсто Српкиња уверено је да код нас постоји дискриминација када су у питању радна права, поготово кад су у питању жене. Индикативних 63 одсто жена изјашњава се да мушкарци више зарађују, чак и уколико имају исто радно место и исте квалификације. Нажалост, велика већина, 77 одсто жена које траже или планирају да траже посао у скорој будућности – песимистична је у погледу својих шанси.

Све ово могло се чути на јучерашњој конференцији за новинаре на којој су Агенција за испитивање јавног мњења Стратешки маркетинг и Београдски центар за људска права обелоданили резултате истраживања „Радна права и дискриминација – упознатост и ставови жена у Србији” спроведеног минулог септембра на репрезентативном узорку од 575 испитаница. Истовремено је представљена и публикација Београдског центра за људска права, „Радна права жена у Србији”. Јануарски подаци Стратешког маркетинга говоре да, што је забрињавајуће, две трећине припадница лепшег пола стрепе од отказа и губитка посла (свега један одсто мање од мушкараца), у односу на једну трећину из септембра прошле године, када су медији тек почели да извештавају о надолазећој светској економској кризи.

Устав Србије недвосмислено прокламује једнакост полова тако што прописује да држава јамчи равноправност жена и мушкараца и развија политику једнаких могућности. Ипак, у нашој земљи био би правни преседан да жена која лоше прође на огласу за посао тужи несуђеног послодавца уколико ју је на разговору за посао питао нешто „незгодно”, рецимо, да ли планира удају и децу у наредних неколико година.

(/slika2)Др Зорица Мршевић, заменица заштитника грађана задужена за родну равноправност и права особа са инвалидитетом, нагласила је да је поштовање и коришћење судских процедура једини прави пут да се реализују радна права оштећених грађана, иако су они неретко убеђени да су процеси спори и намештени.

– Такође, однос између послодавца и радника или раднице дуго је код нас прецизиран као једна врста приватног односа, који није јавноправног карактера. Као и кад се ради о насиљу према женама, грађани схватају да је и дискриминација у радноправној области питање од јавног интереса. Европа пуно улаже у стварање недискриминативног пословног амбијента, а то схватање долази и до наших крајева и наших жена – рекла је Зорица Мршевић.

Београдски центар за људска права спровео је ово истраживање уз подршку Развојног фонда Уједињених нација за жене (УНИФЕМ), чији су програмски приоритети свуда у свету економска безбедност и заштита радних права жена, као и подржавање напора да се дискриминација жена смањи.

– Сматрамо да је позивање на одговорност државних тела и државних службеника, поготово тужилаца и судија, важно за ефикасно спровођење законодавства у области радних односа. Посебно је важно скретати пажњу самих жена на њихова зајамчена права – истакла је Бирна Тораринсдотир, саветница за област родне равноправности из канцеларије УНИФЕМ-а у Београду.

Т. Бојковић