Србија до Шенгена

Немања Старовић*

Ради безбедности Европе, требало би да и земље западног Балкана укључимо у шенген ако испуњавају услове. Прва би требало да буде Србија. Ово су речи премијера Чешке Андреја Бабиша, изречене још септембра 2021. на Бледском стратешком форуму. Четири и по године касније, Бабиш се вратио на чело чешке владе, а његова иницијатива, чини се, у стратешком смислу још је актуелнија. У међувремену су се шенгенској зони прикључиле Хрватска, Бугарска и Румунија, чиме је западни Балкан постао у потпуности окружен европским простором слободног кретања људи. Више слободе за оне који су унутар тог простора, по природи ствари, подразумева веће рестрикције за оне који остају изван – што постаје очигледно последњих месеци увођењем новог ЕЕС система и узимањем биометријских података приликом преласка европских граница.

Иако грађанима Србије, као ни осталима из региона, нису потребне шенгенске визе, бескрајне гужве на граничним прелазима иритирају све путнике, а ограничење времена боравка у ЕУ ствара велике проблеме за ауто-превознике. Они су практично онемогућени да обављају своју делатност и с правом најављују различите врсте протеста. За проблем у којем су се нашли возачи камиона мора се наћи ургентно решење – на столу је већ читав низ предлога упућених Европској комисији. Ипак, ово није само оперативни проблем; ово је и прилика да се стратешки промисли о смислу и функцији шенгенског простора, као и о његовом заокруживању.

Западни Балкан је у целини окружен државама које су део шенгенског простора, што значи да нема ниједан метар спољашње шенгенске копнене границе. У наш регион, дакле, копненим путем може се ући искључиво с простора шенгена. Једине могуће тачке уласка представљају 13 међународних аеродрома и шест међународних лука. У практичном смислу, то је веома мали број граничних прелаза које би требало интегрисати у шенгенски систем. Технички то није превише захтевно, али да ли је изводљиво у правном и политичком смислу?

Конвенционално размишљање подразумева да држава кандидат прво постане пуноправна чланица Европске уније, а потом – понекад и након вишегодишњег чекања – испуни услове за прикључење Шенгенском споразуму. Ипак, постоје и државе које нису чланице ЕУ, а део су шенгена: Исланд, Норвешка, Швајцарска и Лихтенштајн (који је споразуму приступио 2011. године). Србија је још 2021. усвојила и почела да спроводи Акциони план за приступ шенгенском простору, с идејом да му се прикључи истог дана кад постане пуноправна чланица ЕУ.

Велика мигрантска криза пре тачно десет година продрмала је читаву Европу, али и јасно показала крупну аномалију. Више од милион избеглица прошло је тада преко Грчке (чланице шенгена), потом преко Балкана, да би поново ушли у шенгенски простор крећући се ка Немачкој и другим земљама ЕУ. Државе из нашег ширег централноевропског суседства тада су добро разумеле колико та аномалија угрожава безбедност Европе. Укључивање западног Балкана у шенген значило би да се спољашња граница помера на јужне и источне ивице региона – где би се контролисале долазне руте пре него што мигранти уђу у срце Европе. То би било ефикасније од садашњег система, у којем се проблем „премешта” на балканске државе, али се не решава.

Данас, када безбедност Европе поново постаје кључна тема и призма кроз коју се преламају политике у многим областима, време је за стратешке и визионарске одлуке, ослобођене бирократских спрега. Укључивање западног Балкана у шенген не би било само гест добре воље према региону – то би било и прагматичан потез за јачање европске безбедности. С интегрисаним граничним системима, заједничким базама података (SIS), координисаном борбом против организованог криминала и тероризма, Европа би добила чвршћи штит. С друге стране, економски ефекти били би огромни: лакши проток роба и услуга, мањи трошкови логистике, већа конкурентност регионалних компанија, више инвестиција и туризма. То би био опипљив корак ка дубљој интеграцији, чак и ако пуно чланство у ЕУ још није на видику.

Ако пуноправно чланство у Европској унији за земље попут Србије остаје ван домашаја у непосредној будућности због захтевних реформи у механизмима одлучивања саме ЕУ, заокруживање шенгенског простора укључивањем западног Балкана представљало би добар и опипљив корак. Тај корак био би од несумњиве користи не само за наше грађане већ и за безбедност целе Европе, а позитивно би се одразио и на привреду ширег региона.

На крају, опет остаје питање: да ли је то могуће и изводљиво? Уместо одговора, послужимо се популарном чешком пословицом, која гласи: Ко мисли да то може, и ко мисли да то не може – у оба случаја има право. Али можда је време да Европа, заједно с регионом, почне да мисли како може.

*Министар за европске интеграције