Srbija do Šengena

Nemanja Starović*

Radi bezbednosti Evrope, trebalo bi da i zemlje zapadnog Balkana uključimo u šengen ako ispunjavaju uslove. Prva bi trebalo da bude Srbija. Ovo su reči premijera Češke Andreja Babiša, izrečene još septembra 2021. na Bledskom strateškom forumu. Četiri i po godine kasnije, Babiš se vratio na čelo češke vlade, a njegova inicijativa, čini se, u strateškom smislu još je aktuelnija. U međuvremenu su se šengenskoj zoni priključile Hrvatska, Bugarska i Rumunija, čime je zapadni Balkan postao u potpunosti okružen evropskim prostorom slobodnog kretanja ljudi. Više slobode za one koji su unutar tog prostora, po prirodi stvari, podrazumeva veće restrikcije za one koji ostaju izvan – što postaje očigledno poslednjih meseci uvođenjem novog EES sistema i uzimanjem biometrijskih podataka prilikom prelaska evropskih granica.

Iako građanima Srbije, kao ni ostalima iz regiona, nisu potrebne šengenske vize, beskrajne gužve na graničnim prelazima iritiraju sve putnike, a ograničenje vremena boravka u EU stvara velike probleme za auto-prevoznike. Oni su praktično onemogućeni da obavljaju svoju delatnost i s pravom najavljuju različite vrste protesta. Za problem u kojem su se našli vozači kamiona mora se naći urgentno rešenje – na stolu je već čitav niz predloga upućenih Evropskoj komisiji. Ipak, ovo nije samo operativni problem; ovo je i prilika da se strateški promisli o smislu i funkciji šengenskog prostora, kao i o njegovom zaokruživanju.

Zapadni Balkan je u celini okružen državama koje su deo šengenskog prostora, što znači da nema nijedan metar spoljašnje šengenske kopnene granice. U naš region, dakle, kopnenim putem može se ući isključivo s prostora šengena. Jedine moguće tačke ulaska predstavljaju 13 međunarodnih aerodroma i šest međunarodnih luka. U praktičnom smislu, to je veoma mali broj graničnih prelaza koje bi trebalo integrisati u šengenski sistem. Tehnički to nije previše zahtevno, ali da li je izvodljivo u pravnom i političkom smislu?

Konvencionalno razmišljanje podrazumeva da država kandidat prvo postane punopravna članica Evropske unije, a potom – ponekad i nakon višegodišnjeg čekanja – ispuni uslove za priključenje Šengenskom sporazumu. Ipak, postoje i države koje nisu članice EU, a deo su šengena: Island, Norveška, Švajcarska i Lihtenštajn (koji je sporazumu pristupio 2011. godine). Srbija je još 2021. usvojila i počela da sprovodi Akcioni plan za pristup šengenskom prostoru, s idejom da mu se priključi istog dana kad postane punopravna članica EU.

Velika migrantska kriza pre tačno deset godina prodrmala je čitavu Evropu, ali i jasno pokazala krupnu anomaliju. Više od milion izbeglica prošlo je tada preko Grčke (članice šengena), potom preko Balkana, da bi ponovo ušli u šengenski prostor krećući se ka Nemačkoj i drugim zemljama EU. Države iz našeg šireg centralnoevropskog susedstva tada su dobro razumele koliko ta anomalija ugrožava bezbednost Evrope. Uključivanje zapadnog Balkana u šengen značilo bi da se spoljašnja granica pomera na južne i istočne ivice regiona – gde bi se kontrolisale dolazne rute pre nego što migranti uđu u srce Evrope. To bi bilo efikasnije od sadašnjeg sistema, u kojem se problem „premešta” na balkanske države, ali se ne rešava.

Danas, kada bezbednost Evrope ponovo postaje ključna tema i prizma kroz koju se prelamaju politike u mnogim oblastima, vreme je za strateške i vizionarske odluke, oslobođene birokratskih sprega. Uključivanje zapadnog Balkana u šengen ne bi bilo samo gest dobre volje prema regionu – to bi bilo i pragmatičan potez za jačanje evropske bezbednosti. S integrisanim graničnim sistemima, zajedničkim bazama podataka (SIS), koordinisanom borbom protiv organizovanog kriminala i terorizma, Evropa bi dobila čvršći štit. S druge strane, ekonomski efekti bili bi ogromni: lakši protok roba i usluga, manji troškovi logistike, veća konkurentnost regionalnih kompanija, više investicija i turizma. To bi bio opipljiv korak ka dubljoj integraciji, čak i ako puno članstvo u EU još nije na vidiku.

Ako punopravno članstvo u Evropskoj uniji za zemlje poput Srbije ostaje van domašaja u neposrednoj budućnosti zbog zahtevnih reformi u mehanizmima odlučivanja same EU, zaokruživanje šengenskog prostora uključivanjem zapadnog Balkana predstavljalo bi dobar i opipljiv korak. Taj korak bio bi od nesumnjive koristi ne samo za naše građane već i za bezbednost cele Evrope, a pozitivno bi se odrazio i na privredu šireg regiona.

Na kraju, opet ostaje pitanje: da li je to moguće i izvodljivo? Umesto odgovora, poslužimo se popularnom češkom poslovicom, koja glasi: Ko misli da to može, i ko misli da to ne može – u oba slučaja ima pravo. Ali možda je vreme da Evropa, zajedno s regionom, počne da misli kako može.

*Ministar za evropske integracije