Навијамо ли за Јелену Докић

Јелена Јанковић и Ана Ивановић су изневериле наша очекивања на Међународном првенству Аустралије у тенису. Очи љубитеља спорта код нас су остале упрте само у Новака Ђоковића као последњу наду да јутра уз њих нису била узалудна. Али, навијамо ли ми и за Јелену Докић или не?

Наша некадашња репрезентативка у 9,30 часова бије битку за полуфинале с Рускињом Динаром Сафином. Крцати „Род Лејвер”, један од најсветијих храмова „белог спорта”, дочекаће је још једном као неприкосновену јунакињу Аустралије. На „тениском континенту” тамни слава својевремено најбољег играча на свету Лејтона Хјуита, који ни на врхунцу играчке моћи није успео да у Мелбурну постане први домаћи победник после Марка Едмондсона (1976). На њега се чекало дуго, исувише дуго, али је темпераментни тенисер овај пут потрошио сав кредит код публике. Докићева јој је удахнула нову наду.

Можда се живот ни с једном тенисерком није поиграо тако сурово као с њом, а сада јој се све враћа на најлепши могући начин. Ако је то судбина, онда је њеном вољом Докићева пронашла излаз из играчког и животног лавиринта не код нас него у земљи која ју је примила под своје скуте и када је побегла од ратног вихора и још једном, када је с изневереним очекивањима одбацила наш пасош и поново узела аустралијски. Њен препород се ових дана догађа пред очима широког аудиторијума, на радост Аустралијанаца и тамошњих тениских отаца, који су је оберучке прихватили када је недвосмислено одлучила да раскрсти с нашим наравима. Они су веровали у њу, она је веровала у себе.

Можда Докићева, која у априлу пуни 26 лета, никада не осети сласт шампионске славе, можда се никада не домогне четвртог места на светској листи на којем је била још пре шест и по година, можда јој данас буде препречен пут међу четири најбоље где се нашла на Вимблдону и Олимпијским играма 2000 – она је данас узор како непоколебљива челична воља у спорту враћа на прави пут.

(/slika2)Када се вратила у Србију поткрај 2001, дочекана је на сва звона. Требало је то да буде и пример како се млада, успешна спортисткиња враћа из белог света у домовину у којој се успоставља демократски поредак после слома Милошевићевог режима. Зашто је Докићева одлучила да после само једне сезоне у нашем државном тиму (2004) одбаци наше држављанство и прихвати номадски живот, она најбоље зна, али да ли се бар неко у овој земљи осећа кривим што је то испало тако.

Није ли Докићева, макар имала и приватне разлоге због којих је доносила неке животне одлуке, и даље могла да буде наша тенисерка и да се сада њен преображај дешава на радост поклоника спорта код нас. Када је посртала, пала је у заборав, али се њен несумњиви таленат поново распламсао. За то нисмо имали стрпљења, а из сећања ју је потиснуо и незадрживи талас у нашем тенису.

Сада, можемо само да имамо појединачне симпатије према њој, никако то није колективни осећај опијености какав су изазвали наши тениски јунаци, или пак несимпатије, али никако не можемо да је осудимо због тога што Аустралију сматра домовином и с поносом носи њену заставу.

Можемо, у том светлу, да будемо срећни што се под нашим барјаком надмећу тенисери или пливач Милорад Чавић. Када наш олимпијски јунак негодује што нема слободних термина за тренинг у београдским базенима, јер су у њима рекреативци, то чини с пуним правом. Када, пак, покреће питање стана који му је обећала држава, онда се уплиће у мрежу коју у нашој земљи плету канџе политичког и свакојаког другог маркетинга. У њу се можда несвесно заврзла и Докићева пре неколико година. Тако се рађа могућност да се срећа тражи на другим меридијанима. Докићева више није наша. Никада више.

Горан Анђелић

-----------------------------------------------------------

Ђоковићеве речи, Вердасково дело

Самоувереност најбољег британског тенисера Ендија Мареја, четвртопласираног на светској листи, није имала покриће. Хладнокрвни и надахнути Шпанац Фернандо Вердаско (15. место) победио га је у осмини финала Међународног првенства Аустралије с 2:6, 6:1, 1:6, 6:3, 6:4. Тако је Шкоту стављено на знање да још није кадар да освоји „грен-слем” титулу. Терен је напустио покуњен.

Шампионски нерв сигурно чучи у Мареју, који је сјајним играма од Вимблдона прошле године постао први пратилац водеће тројке Надал-Федерер-Ђоковић, али је после пораза већ у четвртом колу у Мелбурну ваљда и њему јасно да су највећи турнири „белог спорта” једно, а такмичења на којим узима трофеје побеђујући и боље пласиране од себе нешто друго.

На претходном турниру за „грен-слем”, Међународном првенству САД, пленио је игром, домогавши се финала преко Аргентинца Дел Потра у четвртфиналу, а потом и преко Надала, коме је одржао час из одбране. Терет меча за трофеј га је саломио па је посустали Федерер спасао сезону са убедљивих 6:2, 7:5, 6:2, освојивши титулу пети пут узастопно. На Олимпијским играма у Пекингу нешто раније, а то је такмичење на којем се такође игра за шампионску славу, није макао даље од првог кола, пошто га је најбољи тенисер Тајвана Лу победио са 2:0 у сетовима.

Мареј је у Мелбурн дошао осокољен победама на егзибиционом турниру у Абу Дабију и званичном такмичењу у Дохи. Федерера је савладао оба пута у полуфиналу, а у главном граду Уједињених Арапских Емирата и први „рекет” света Надала у финалу. Од Ђоковића је био успешнији у последња два окршаја, на мастерсима у Синиснатију и Канади, после четири узастопна пораза. Његова игра на старту године је заиста много обећавала, а поједине кладионице су га прогласиле главним претендентом на трон у Мелбурну.

Тако нису сматрали Федерер и Ђоковић, а Мареј им је после пласмана у треће коло одбрусио: „Када неко каже да има и већег фаворита од њих двојице, онда они сами себе прогласе фаворитима”. Вердаско је само преточио у дело Федерерове и Ђоковићеве неподељене речи. Мареј јесте много зрелији као играч, али није сазрео за највише домете.

Противник шпанског тенисера у четвртфиналу је Француз Жо Вилфрид Цонга (7), који је очекивано савладао Американца Џејмса Блејка (10) са 6:4, 6:4, 7:6 (7:3). Надал је лако изашао на крај с најбољим чилеанским тенисером Фернандом Гонзалезом (14) са 6:3, 6:2, 6:4. У француском дуелу Гаел Монфилс (13) због повреде шаке је предао меч Жилу Симону (8) при вођству са 6:4, 2:6, 6:1. До финала Надал ће бити на великим искушењима, прво против неугодног Симона, а ако га савлада, онда вероватно против Цонге.