Заводљива празнина форме

Написана 1890. године, „Слика Доријана Греја” је свевремено инспиративан готички роман Оскара Вајлда, дело које не престаје да подстиче мисли и емоције читалаца, због вечно изазовних тема, од сукоба између добра и зла у човеку, као и невиности и грешности, преко односа између духа и тела, лепоте и ружноће, до љубави и пријатељства, као и значења уметничког стварања. Вајлдове бритке мисли о лажном друштвеном моралу, његовим мртвачким конвенцијама и страшном лицемерју, данас имају можда још убојитије дејство, у савременом друштву где су границе између лажи и истина постале још крхкије, порозније, а опседнутост лепотом тела и младошћу далеко трагичнија. Став да је срећа у животу краткотрајна и пролазна, у складу с трошношћу лепоте тела, наравно проблематичан, у нашем дивљачки конзумеристичком друштву постаје ужарена тема (коју, на пример, провокативно истражује планетарно успешан филм „Супстанца”). У том смислу, избор да се ово дело постави на сцену „Студио” Југословенског драмског позоришта врло је подстицајан, и с разлогом је изазвао нарочиту пажњу наше публике. И зато је посебна штета што уметнички домети ове представе нису виши.

Иначе глумац изванредних могућности, Јоаким Тасић овде донекле одговарајуће ствара лик Доријана, као једног размаженог и себичног дендија који се размеће лепотом тела. Но, тај лик у сценској поставци нема битније дубине и интроспективности, као ни истинскије дијаболичности, присутне у његовој књижевној појави, који би изазвали шири опсег значења и осећања. Може се рећи да је то последица драматуршко-редитељског поступка Наташе Радуловић, који више делује на спољном плану, наметљивости сценског израза, док углавном запоставља дубље психолошке спознаје ликова, у роману коренито присутне у разгранатој и вишеслојној нарацији.

У сценском тексту издвојени су ликови наратора (хориста), у тумачењу Весне Чипчић и Теодора Винчића, уобличени кроз спољну заводљивост, посебно Винчић, који наступа као трансвестит, врло театрално, ексцентрично, повремено и хистерично, с не баш јасним унутрашњим оправдањем. Срђан Тимаров игра Доријановог похотног и разметљивог пријатеља Хенрија, мефистофеловских значења, такође наглашено спољним средствима, громким гласом, крутим држањем, упадљивом шминком и костимом, чији се смисао брзо троши у тој поједностављености игре. Стефан Јевтовић одмереније, психолошки опипљивије игра сликара Базила, аутора Доријанове слике, а Јана Ненадовић гради лик Доријанове љубави, глумице Сибиле Вејн, која трагично страда као жртва његове неосетљивости. Њено намерно невешто, неуверљиво извођење фрагмената „Ромеа и Јулије” у једном позоришту одговарајуће приказује одсуство талента глумице Сибиле. Помињући Шекспирова дела, мисао о „лицу које срце нема” из „Хамлета” у представи постаје нарочито важна, док се „Хамлет” користи и као полазиште разматрања природе глуме, у контексту дискусије о Сибилиној игри.

Режија је изграђена на израженој стилизацији и формалној атрактивности, како смо већ навели, који не произлазе природно, аутентично из радње, већ углавном усиљено, због чега се може закључити да су они махом сами себи сврха. Уведени су тако елементи акробатике и музичког позоришта, као показатељи спретности извођача. Сцена је благо кичасто дизајнирана, као и костими, у доброј мери скројени од шљокица и гламурозне елеганције (сцена Јасмина Холбус, костим Биљана Гргур). И они јесу заводљиви, по себи, али нису, наравно, у могућности да попуне опипљиве празнине у значењима представе у целини, као ни остале самодовољне сензације.