Од шверц афере до пехара „Политике”

У време кад је теже било постати првак Југославије него Европе, југословенском шампиону у кошарци додељивао се „Политикин” пехар. Произведен у италијанској фабрици „Бертоне”, пуне две деценије (1972-91) био је симбол најлепше могуће кошарке, циљ коме су тежили неки од највећих асова које је икада видела европска кошарка.

Десетине антологијских утакмица одиграно је у борби за тај пехар (првих десет сезона лигашки систем, касније плеј-оф) али је несумњиво најузбудљивија завршница виђена управо у првој сезони, 1971/72, када су о шампиону одлучивали Црвена звезда и Југопластика. Какав је то двобој био. На обе стране шесторица играча који су у том тренутку светски шампиони или олимпијски вицепрваци (Тврдић, Шолман, Сканси, Цветковић, Симоновић, Капичић) али и један Зоран Славнић чији стреловит успон почиње тог тренутка.

Пошто су ова два тима на крају првенства имала исто бодова на челу табеле, о шампиону је требало да одлучи мајсторица на неутралном терену, у Љубљани. Толико су били изједначени да је и у тој утакмици било нерешено (67:67) па је одлука о победнику пала у продужетку – 75:70 за „црвено-беле”. Капитен коме је припала част да први подигне пехар „Политике” био је Владимир Цветковић који подсећа да је та Звездина генерација у изузетно тешким условима успела да врати клуб на стазе славе:

- Десетак година пре тога Звезда је кажњена због једне афере, где су суспендовани сви њени играчи изузев нас тројице најмлађих, Вићентића, Белића и мене. Био је прави подвиг остати у највишем рангу. Некако смо успели, уз помоћ неких старијих играча.

Случај због којег је такорећи растурен Звездин први тим везан је за њену турнеју у Пољској крајем 1959. У то време, када су спортисти живели од скромних стипендија, шверц је био нормална појава у југословенском спорту. Тако су многи од њих из иностранства доносили робу (углавном гардеробу) и препродавали је комисионима. Овај тим црвено-белих није имао среће… Једне ноћи у Кракову полиција је упала у хотел и затекла у собама кесе са свиленим марамама. Кошаркашки савез Београда изрекао је казне свим играчима – од годину до доживотне забране играња кошарке.

- После Светског првенства у Рију 1963, када је репрезентација освојила сребро, почиње стварање новог тима Звезде, а ја постајем капитен – каже Цветковић. – И онда, на сву срећу, долазе невероватни играчи, неки од њих касније и европска класа: Славнић, Капичић, Симоновић, Вучинић, Сарјановић… Постајемо прваци 1969, а затим и 1972, када као капитен подижем пехар „Политике”. Пензионисао сам се неколико месеци касније, тако да ми је то баш драга успомена. После мајсторице у Љубљани навијачи су нам приредили незабораван дочек на железничкој станици која никада није била тако пуна.

Какав је спектакл била та мајсторица, најбоље се види по томе што су се у њој срели финалисти два еврокупа: Звезда је тог пролећа била друга у Купу купова, а Југопластика друга у Купу шампиона (Евролиги). Једна од највећих Звездиних звезда свих времена Зоран Славнић проглашен је за играча утакмице (Симоновић најбољи стрелац), мада он тај меч више памти по томе што је играо са високом температуром:

- Тада сам, у том нестварном амбијенту „Тиволија”, први пут помислио да сам постао играч. Од тог тренутка на мене нису могли да утичу спољни фактори. Без тога не можеш да будеш екстра класа. Био је то невероватан успех, јер смо играли против јачег о себе. Сваки наш играч дао је све што је могао, па и наше резерве. Имали смо специфичног тренера какав је био Бата Ђорђевић, који је имао присан однос са играчима. Никада није имао намеру да проверава свој ауторитет, већ је ишао на другарство.

Управа црвено-белих је уочи сезоне направила прави потез када је довела тренера Ђорђевића. Била је то његова деби у врхунском спорту.

-Тај успех изграђен је на великом раду и међусобном поверењу – истиче данас Ђорђевић. – Много ми је значило поверење које су ми указали водећи људи клуба, Гец, Вићентић и Прелевић. Дали су ми могућност да на миру развијам свој програм. Имали смо изузетне и професионалце и људе у тиму, сви гладни трофеја. И данас сматрам да је Југопластика била мало јача од нас, по висини и избору играча на појединим позицијама. До чувеног пехара „Политике” одвео нас је тимски дух и то што смо се од првог дана држали задатака који смо зацртали. Не треба ту истицати појединце уопште. Треба имати у виду то да је југословенска лига тада била најјача у Европи, а да су Југопластика и Звезда у том тренутку заиста били најбољи у њој.

Та сезона (1971/72) и наредне две представљају златну еру Црвене звезде која је досегла највеће висине у својој историји: два пута је била финалиста Купа победника купова (1973/74 освојен трофеј), по једном шампион Југославије (1971/72), победник домаћег купа (1973) и полуфиналиста Купа шампиона (1972/73) што је данас равно пласману на завршни турнир Евролиге.

Игром судбине, последњи освајач пехара „Политике” била је Југопластика у чијим витринама се налази и данас. Сплићани су у последњем првенству СФРЈ, 1990/91, савладали Партизан и однели пехар на Грипе. Убрзо је избио рат и ником више није било до кошарке.

Гец председник клуба

Кошаркаши који су играли за Црвену звезду у сезони 1971/72: Горан Ракочевић, Зоран Лазаревић, Иван Сарјановић, Божидар Пешић, Владимир Цветковић, Зоран Латифић, Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Драгиша Вучинић, Љупче Жугић, Тихомир Павловић, Зоран Славнић, Богосав Стефановић и Ристо Кубура. Тренер је био Братислав Ђорђевић, технико Мишко Прелевић, председник клуба Александар Гец.

Ц. звезда – Југопластика 75:70 (67:67)

Црвена звезда: Ракочевић, Лазаревић 12, Сарјановић 6, Пешић, Цветковић, Латифић, Капичић 8, Симоновић 20, Вучинић 15, Жугић, Павловић, Славнић 14.

Југопластика: Петерка 6, Грашо, Мановић 10, Шкарић, Д. Тврдић, Мацура 7, Р. Тврдић 14, Л. Тврдић, Шолман 16, Крстуловић, Пруг, Сканси 17.

Важна улога Лазаревића

„У мајсторици у Љубљани сви су чували наше највеће звезде, а Лазаревић је дао осам драгоцених поена. Не треба заборавити да смо ми тада били најбољи тим у земљи првака света. Тај пехар „Политике” је најлепши пехар који сам икада видео. Из њега је избијала класа победника – истиче тадашњи технико (тим-менаџер) Црвене звезде Мишко Прелевић.