Нови Сад као седам Прешева

Војвођани су се недавно баш наједили на Млађана Динкића кад је немачкој компанији „Леони” предочио да Војводина и Београд нису једине српске инвестиционе дестинације и да им уколико се одлуче за улагања у неразвијене крајеве следују већи државни подстицаји од устаљених три до пет хиљада евра по новозапосленом раднику.

„Леони” је, без обзира што је Војводина објективно најпожељнија дестинација за инвеститоре, ипак проценио да му се више исплати да осам милиона евра потроши у покретање производње каблова намењених аутомобилском гиганту BMW нешто јужније, највероватније у Прокупљу. А министар Динкић? Он је учинио оно што би и сваки министар задужен за регионални развој. Утолико пре што је Србија земља највећих регионалних раскола, не само на Балкану него и у Европи. Према недавно завршеним мерењима Републичког завода за развој, најнеразвијенија општина Прешево седам пута је сиромашнија од (условно речено) најбогатијег Новог Сада, а развојне шансе Јабланичког округа три пута су мање од Београда.

Јаз између југа и севера, метрополе и провинције, регионалних и општинских центара, најнеразвијенијих и најразвијенијих општина, вароши и села у Србији, стваран деценијама прошлог века, додатно су продубиле транзиционе године. Разлика између најнеразвијеније и најразвијеније општине 2000. године била је 19 пута, наредне године се повећала на 20, следеће опала на 15, да би у 2003. нарасла на 21,8, а у 2004. на чак 26 пута. Онда се раскол, бар статистички, смањивао: разлике су прво сведене на 15 и на седам пута у 2007.

Испоставило се, међутим, да смањивање јаза није резултат истинског побољшања у регионалној слици Србије, већ промене методологије или статистичког прилагођавања. Прецизније речено, уместо народним дохотком као чисто економским показатељем, развијеност општина вреднована је тако што је економска развијеност (мерена зарадама, пензијама и буџетским приходима) коригована стопом незапослености, демографског пражњења и степеном образовног нивоа становништва. Тако је Нови Сад (који је по економској, образовној и демографској развијености премашио српски просек за 60 одсто) развијенији 6,9 пута од општине Прешево, која је спала или боље рећи остала на 23,1 одсто просека Републике.

На врху лествице је најразвијенији Нови Сад, који је већ 2006. достигао доходак из 1989, а наредне године премашио тадашњи просек, следи Београд, посматран као целина (46 одсто развијенији од просечне српске општине, какве су рецимо Србобран, Кањижа или Врбас). Приближило им се Панчево са двадесетак процената изнад просека, а прате га Сента, Пожаревац, Лајковац, Вршац, Суботица, Ириг, Нови Кнежевац и Зрењанин. На том списку придружиле су им се и општине западне Србије Ариље и Ужице за место-два испред Бечеја (према претходном мерењу најразвијеније општине у Србији), као и Кикинде (која се по новој методологији изједначила са Бечејом). Који проценат изнад просека је и трећа општина Златиборског округа – Косјерић, познат једино по тамошњој цементари и пионирским подухватима у сеоском туризму.

У друштво најразвијенијих, као највеће изненађење, ушетао је и Бор са једним процентом изнад просека. Неочекивано када се зна да је народни доходак Бора, до 2005, готово десеткован у односу на достигнут 1989. и да је са Мајданпеком, Крагујевцем и Прибојем годинама био пример транзиционог пропадања и новог регионалног сиромаштва. Међутим, по новој рачуници, Бор се уздигао међу натпросечне, Крагујевац се попео на високо 34. место (на 92,9 одсто просека) и пре него што је добио „Фијатова” крила, док се Мајданпек сврстао у чак другу (од четири) групу – ону у којој су општине са више од 80 одсто републичког просека.

Још неколико примера појачава дилему да ли је ново рангирање реално. Рецимо, опустошена Црна Трава, која је са мање од 2.000 становника више насеље него општина, према овим мерењима је на месту чак 93 одсто просечне развијености и развијена је готово као Апатин, Чачак или Горњи Милановац. А боље је рангирана од Крагујевца, Ниша, Ваљева, Шапца, Старе Пазове и Инђије.

– Променама у друштвено-економском систему прилагођавали смо и мерење степена развијености, односно аналитичко-методолошки инструментариј. Појачали смо економску и почели да сагледавамо и друге друштвене и демографске димензије, како се то ради и у свету. Међутим, догађа се да се мали искорак у малој средини статистички прикаже као значајан скок или да велико смањење броја становника у некој општини нереално приказује њен економски потенцијал, јер се економске величине распоређују на све мањи број становника – објашњава др Едвард Јакопин, директор Републичког завода за развој.

На питање колико такви статистички резултати могу неким општинама да ускрате државну помоћ или подстицаје само зато што су, по тој математици, изашле из круга неразвијених, Јакопин подсећа да се при утврђивану листе неразвијених тај статус, осим општинама које су испод 60 одсто републичког просека, даје и онима којима је број становника преполовљен у последњих тридесет година. А сиромаштво, најсигурније, празни насеља.

И док се о појединачном рангу општина са врха развојне лествице може полемисати, доњи део лествице годинама се не мења.

– Готово 40 општина чији је степен развијености испод 60 одсто републичког просека већ четири деценије је у зачараном кругу неразвијености и заосталости. Док је у Војводини само Мали Иђош неразвијена општина, на југу се налази компактно неразвијено подручје. Осим административних центара округа – Ниш, Пирот и Врање – све остале општине су остале неразвијене без обзира на то која се методологија примењује – констатује Јакопин.

На самом дну лествице годинама се смењују Прешево и Тутин који су сада на 23,1, односно 28 одсто републичког просека. За длаку им измиче Трговиште, које је достигло тек трећину просечне развијености. У неславном друштву су и Бела Паланка, Сврљиг, Босилеград, Мерошина, Дољевац, Бојник, Куршумлија, Медвеђа, Владичин Хан... Више од пола пута до просека требало би да превале и Бујановац, Ражањ, Мало Црниће, Лебане, Житорађа, Жагубица, Сјеница, Нови Пазар и Бабушница. Међу неразвијенима са мање од 60 одсто просечне развијености су и Пријепоље, Власотинце, Лесковац, Кучево, Варварин и Мали Иђош, једина северна општина у овом јужном тужном друштву.