Европски заокрет од Вашингтона ка Истоку

Када се Доналд Трамп пре годину дана вратио у Белу кућу под паролом „Америка на првом месту”, очекивало се да ће Кина прва осетити последице. Уместо тога, Пекинг је искористио америчко окретање леђа традиционалним савезницима како би попунио празнину. Иако канадски премијер Марк Карни тврди да Отава нема намеру да склапа свеобухватан споразум о слободној трговини са Кином, недавни договор две земље, који подразумева смањење царина у појединим секторима, тешко је одвојити од шире чињенице коју је Карни напуштајући Пекинг овог месеца изговорио наглас: светски поредак предвођен Вашингтоном је сломљен.

Да ли ће британски премијер Кир Стармер након данашњег најављеног разговора са кинеским лидером Си Ђинпингом смети да поручи нешто слично?

Ако је веровати бриселском „Политику” – неће. Али сама чињеница да је Стармер први шеф Владе Уједињеног Краљевства који долази у Кину од 2018. јесте значајна. Пре осам година на исти службени пут упутила се Тереза Меј, која је тада обећала „златно доба” кинеско-британских односа.

За Стармера је, међутим, сусрет са Сијем ризичан. Станар Даунинг стрита 10 суочио се са критикама када су тужиоци у септембру прошле године обуставили поступак против двојице британских држављана оптужених за шпијунажу у корист Кине, као и када је његова влада прошле недеље одобрила изградњу кинеске „мегаамбасаде”, како је описују медији, у централном Лондону. Према мишљењу аналитичара, иако Стармер покушава да се заштити од све више непредвидивог Вашингтона, Пекинг ће бити више него спреман да му изађе у сусрет, али под сопственим условима.

„Не мислим да Кина покушава да забије клин у односе између Сједињених Држава и њихових савезника. Трамп то веома успешно ради сам и не треба му помоћ. Али Кина је опортуниста и, ако се појаве повољни ветрови због начина на који се данас гледа на Америку, она ће их искористити”, рекао је Кери Браун, професор кинеских студија на Краљевском колеџу у Лондону. Како је додао, Пекинг ће вероватно очекивати да Британци прихвате више кинеских инвестиција и робе.

Стручњаци указују на то да је Стармер привреду поставио као приоритет своје политике, те стога тежи да британске компаније добију већи приступ кинеском тржишту, док су им такође потребне приступачне кинеске технологије, попут електричних возила, соларних панела и ветротурбина.

„Ово означава поновно покретање кинеско-британских односа у новим околностима. Обе стране се надају да ће кроз ову посету потврдити позиционирање и развојни пут како би билатерални односи досегли нову висину”, рекао је Ву Синбо, декан Института за међународне студије Универзитета „Фудан” у Шангају.

Ипак, Стармер и Карни нису једини лидери који су ризиковали да изазову Трампов гнев путовањем у Пекинг. Председник Европског савета Антонио Коста и шефица Европске комисије Урсула фон дер Лајен састали су се са Сијем у јулу у Великој дворани народа. Француски председник Емануел Макрон дочекан је у Кини прошлог месеца уз црвени тепих и почасну гарду, док се очекује и да ће немачки канцелар Фридрих Мерц отпутовати у Пекинг следећег месеца.

Осим Кине, политичари са Старог континента су у новим околностима поглед све отвореније усмерили ка истоку. Тако су лидери ЕУ и Индије у уторак објавили трговински споразум, склопљен после готово две деценије мукотрпних преговора.

„Закључили смо мајку свих трговинских споразума”, написала је Фон дер Лајенова на друштвеним мрежама након самита са индијским премијером Нарендром Модијем. Додала је да је овај договор створио зону слободне трговине од две милијарде људи, од које ће обе стране имати користи. Очекује се да ће пакт у наредних шест година удвостручити укупну вредност робе коју ЕУ извози у Индију. Већина индијских царина на машине, хемикалије и лекове биће укинута. Споразум обухвата и аранжман о драстичном смањењу тарифа на европске аутомобиле, на свега 10 одсто. С друге стане, Њу Делхи је изборио уступке у вези са царинама на извоз одеће, као и обећање за лакши приступ тржишту рада ЕУ за своје висококвалификоване стручњаке.

Поред свега тога, Трамп је, за сада, директно напао само Карнија назвавши га „гувернером” – алудирајући на своје раније претње да ће анектирати Канаду и претворити је у 51. савезну државу САД. Таква реторика уклапа се у оживљавање Монроове доктрине, према којој Вашингтон полаже право на неупитну доминацију у сопственом дворишту, а Европа је ипак превише далеко.