Први научник у својој породици

Mагистар фармације, специјалиста козметологије, докторанд и асистент на Медицинском факултету Универзитета у Нишу на Катедри за фармацију, на ужој научној области фармацеутска технологија и биотехнологија – Милица Мартиновић, студент генерације који у индексу нема оцену мању од десет и носилац бројних признања, однедавно је стала у ред победница националног конкурса „За жене у науци” за изванредан допринос науци. Она је први научник у својој породици, а новогодишња жеља јој је да почетком наступајуће 2026. године одбрани докторску дисертацију.

– То је велики залогај. Скоро пет година траје тај пут од тражења теме за дисертацију, размишљања, разматрања, извођења експеримената који не успевају... Бављење науком веома је изазован и нимало лак посао, поготово зато што нас људи око нас често не разумеју, као ни то чиме се ми бавимо, а и наши резултати често не рефлектују колики труд је заправо уложен у њих. Па ево, и у врхунским међународним часописима неки просечан рад има 15 до 20 страница које се прочитају за пола сата, а да се тај рад напише били су потребни сати, дани, недеље, месеци, много понављања експеримената, много нервирања, чак и размишљања о промени посла... Награде као што је „За жене у науци” заправо су омаж целом том труду који се не види и разлог су да се добитнице осећају као диве – сумира за „Политику” Мартиновићева.

Њено истраживање утире пут будућности козметике у хармонији са природом и науком. Намера јој је да створи мултифункционалне дермокозметичке производе који неће само умањивати видљиве знакове старења већ и чувати функцију и равнотежу коже, посебно у условима хроничног стреса. Биће то остварење сна сваке даме, што не и господе.

– Из те области пишем и докторску дисертацију, бавим се истраживањем које се претежно фокусира на дермокозметичке препарате, при чему акценат стављам на примену сировина природног порекла. На мој научни рад утицале су неке друге жене у науци. Пре свега, професорка Ивана Нешић, са Медицинског факултета Универзитета у Нишу, моја менторка, која је заједно са мном радила на целој идеји, на докторској дисертацији. Поред ње, издвојила бих још неке жене у науци које су утицале на мене. То су професорке Весна Савић и Марија Тасић Костов са моје уже научне области. Такође, Вања Тадић и Ана Жугић из Института за проучавање лековитог биља „Др Јосиф Панчић” – истиче Мартиновићева.

Девојчицама које би желеле да се баве науком, али још вагају да ли да се у ту авантуру упусте, стрепе да ли се од науке може живети у Србији и да ли посвећеност научном раду оставља простор и за породицу и љубав осим према истраживању, Милица поручује да треба да се баве оним што воле, да је тачно да наука баш и нема радно време и да се доста посла носи кући.

– Добра организација времена је кључна да бисте могли да се бавите чиме хоћете, па и науком, а и да имате времена за драге људе и активности које волите ван посла. Али ако волите то што радите, онда то није тешко, заправо као да није посао. Када сам била мала, хтела сам да будем научница. Нисам могла да знам да ће то заиста и да се деси. Ишла сам корак по корак. Природне науке сам волела још у основној и средњој школи и ишла на такмичења. Било је логично да упишем и факултет који је везан за природне науке, а фармација као читава наука и филозофија о леку била ми је јако интересантна и хтела сам да се бавим тако нечим. Када сам завршила факултет, уписала сам докторске студије. Пошто сам имала просек десет и била најбољи дипломац, факултет ме је препознао и запослио као сарадника у настави и тако је кренула моја прича – илуструје Мартиновићева.

Међутим, када има слободног времена, то треба да се искористи, наглашава она и додаје да га најрадије проводи са драгим људима, у кругу породице и са пријатељима који је, каже, највише и подржавају.