Ненад Гугл: Живот се често претвори у лавиринт

Гост „Политикиног” подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” био је Ненад Гугл, писац, професор и предавач, човек који годинама повезује књижевност, образовање и животне вредности на јединствен и аутентичан начин.

Веома су тражене његове књиге „Умро сам у петак”, „Велелепота секунде” и „Живео сам хиљаду година”, које истражују људску природу, духовност и трансформацију, али је препознатљив и по програму „Плави дијамант” за корпоративни развој и спортисте, где помаже људима да промене перспективу и остваре циљеве.

Многи се питају да ли је „измислио” презиме Гугл и да ли је повезан са највећим светским претраживачем на интернету.

– Повезан сам са претраживачем онлајн, само када га користим. То презиме је по некој породичној причи, за коју не знам колико је тачна, јер су сви докази нестали у Првом светском рату, инострано. Неки мој чукундеда је дошао вероватно из Фландрије и био је саобраћајни инжењер, радио је на прузи „Орјент експрес”, остао је у Београду, а једна Београђанка га је освојила и тако смо ми остали у Србији.

А зна се да су Срби заветни народ. И да ко прихвати завет – он се уписује у Србе. Имамо много таквих примера, ту су и Ђорђе Вајферт и Арчибалд Рајс… Ја сам врло поносан и на свој идентитет и на наше српско, не могу само да кажем порекло, али на тај културни идентитет пре свега. Будући да сам радио у школи 14 година, спасао сам се свих тих надимака због свог презимена, јер је моје презиме заправо било најбољи надимак, тако да је спасило у том смислу. Било је таквих ситуација да су колеге мислиле да је то надимак који су ми ђаци дали, па када чују друге колеге да ме тако зову, онда протестују у смислу да није у реду да тако зовемо колегу – истакао је Гугл.

Подсетио је на речи Душка Радовића, који је говорио да свима жели свакодневно сваког дана најобичнија чуда.

– Да вам неко скува кафу, да вас позове стари пријатељ, да нађете кључеве на месту где их тражите. Тако каже Душко Радовић. Он каже да су то чуда на неки начин. Дакле, то је та фасцинација, то је онеобичавање. Јер заиста ствари су врло необичне. Дакле, није тај цвет који ја видим обичан. Хелен Милер, која је изгубила свој вид, слушала је разговор своје две пријатељице које су шетале по шуми и питала их је како је било. Оне су рекле да није било ништа специјално, обично. Она се наљутила на њих јер њој није било могуће да види. Она каже: „Шта бих ја дала да могу да видим лице своје пријатељице, да могу да видим дрво, да могу да видим небо.” Ми на то заборављамо. Богатство срца је да на то не заборавимо – нагласио је Гугл.

Ако гледамо на то да је живот лавиринт, како можемо да будемо мудри у њему?

– Борхес је имао ту изузетну метафору и био је у праву – живот јесте лавиринт. Коме од нас се није догодило да удари зид слепе улице, да има кризу самопоуздања, да има панику због неке неизвесности која га очекује, па свима се то догодило, а то је у ствари лице лавиринта. Међутим, Борхес каже да постоји план лавиринта. Али ако имаш план лавиринта, ти онда немаш проблем са ударањем главом о зид и тако даље, немаш проблем са слепим улицама, са ћорсокацима. Питање је сада како доћи до тог плана лавиринта, а то је управо записано у највећим, светским књигама. Ми нисмо прва генерација која живи. Ово је 21. век. А, рецимо, 2.000 година пре Христа, да кажемо пре 4.000 година, од тада датира најстарије записано књижевно дело „Еп о Гилгамешу”. А довољна је и Библија по мом мишљењу – ту је план лавиринта. Човек може да чита и Шекспира и Достојевског и Шилера и Његоша и Николаја и ту се налазе планови, али ми можда немамо цео план лавиринта одједном али хајде макар да у животном кварту тренутно где се налазим могу да видим где се улице секу – рекао је Гугл.

Он сматра да је важно да човек мора да зна шта хоће.

– У „Алиси у земљи чуда”, када Алиса дође на раскрсницу, мачка је пита где иде. Она је пита: „Да ли да скренем лево или десно?” Мачка јој каже: „А где си се запутила?” Она одговара да не зна....  У том случају – онда ти је свеједно. Мораш да знаш где идеш. Када човек ствара било шта, да ли је то да прави кућу, да ли је то да путује на море – први процес стварања је у уму. Значи ако путујем на море, прво морам све да осмислим. У колико сати крећемо, да ли доручкујемо пре него што изађемо из стана или негде успут, где сипам гориво, где правимо паузу… Ви прво све то у свом уму створите и онда остварујете. Тако да је то прва ствар. Друга ствар јесте дисциплина. Значи, држати се плана, јер ви кад направите сада у својој глави план, ви га напишете. Рецимо, правимо кућу, ми направимо сада план и нацртамо га. Онда иде дисциплина да се та кућа направи. Дисциплина је цена којом се плаћа ова визија. Ви можете у визији користити машту и неопходно је. Машта је битнија од знања. А шта је трагедија? Није трагедија пропустити парадигму, трагедија је када човек не користи срце у свом животу или када не користи свој ум или када не користи своју физичку снагу или свој дух, јер ти имаш све то и онда имаш и одговорност према томе – каже Гугл.

Људи данас заборављају колико су речи важне…

– У нашој души има више боја него у јесењој шуми. Ми долазимо до тих боја преко речи, дакле, изражавајући оно што је у нама да бисмо разумели себе, наравно, преко мисли, али мисли налазе своје одело, облаче се у речи и онда, изражавајући себе, спознајући себе, успевамо да спознамо и упознамо и другог човека. Проблем је што млади покушавају да поруку пренесу што краће, кроз неки емотикон, неку скраћеницу и онда се губи та могућност да човек разуме и себе и другог. Речи данас имају јако велику вредност, можда и већу вредност него било када. Драгоцене су зато што их људи мало користе у правом смислу те речи, све се своди на шаблон, а поента је да је потребно да се речи много користе, пре свега да бисмо разумели себе, свет око себе и другог човека. А сада је поента што пре пренети поруку, али се у тој брзини губи дубина и остаје се на површности. Кад погледате санскрит, то је прастари језик из којег је потекао и наш језик на крају крајева, он је, рецимо, имао 12 глаголских облика за време. Ми замишљамо да су људи пре пар хиљада година били неки дивљаци који су тамо ишли по шумама да лове и од тога су живели, а они су имали осећај времена такав да су имали 12 времена у свом језику. Или су имали, рецимо, девет синонима за реч рука, зато што су јасно правили разлику између тих нијанси. Време иде, не можемо ми томе стати на пут и не треба, на крају крајева, али треба да спојимо то модерно са традицијом, то је добра формула да бисмо добили и брзину и дубину. Јер ако само останемо на дубини, а успоримо све, бићемо ишчашени из времена, из духа времена, а с друге стране, ако пристанемо на брзину, изгубићемо ту дубину. Речи су веома битне и то људи не знају. Али када уђу у савез са речима, онда улазе на неки начин и у савез са откривањем себе и других људи и света око себе.

Ја предлажем то као једну вежбу да се човек у ствари одлучи на савез са речима – појаснио је гост нашег подкаста.

Став нашег госта је да је поглед на свет много битнији од понашања, зато што из њега произилази понашање.

– Ми кад хоћемо да мењамо резултате, ми се концентришемо на наше понашање. Па кажемо: „Сутра не једем слатко, крећем у теретану.” Тада доносимо одлуке на нивоу понашања. Али то не траје дуго, знамо то из искуства. То је зато што није промењена парадигма. Та парадигма је суштина свега. То је начин како ја видим свет. Ја сам скоро причао са једним пријатељем који је дошао из Хрватске 1996. године и који ме је питао да ли знам зашто је успео. Одговорио ми је да је то зато што је знао да је сам и да нема никог ко може да му помогне. То је парадигма. Када човек тако види свет, он је спреман да у односу на тај поглед се и понаша на тај начин. Ништа не очекује ни од кога и онда улаже свој дух, своје срце, свој ум, своју физичку снагу у своје понашање. А то је заправо нека мисао из које проистиче понашање. Сви ми имамо парадигме. И онда некад их нисмо свесни. Антоан де Сент Егзипери каже да у суштини ако хоћеш да направиш брод, немој да тераш људе да укуцавају ексере у дрво, да им дајеш те задатке, него их само научи да чезну за морем. Јер то је парадигма. И онда ће они направити брод. Поента је да се заправо понашање налази на једном нижем нивоу од сагледавања ствари. И ми, ако имамо виши поглед, онда ћемо и понашање подићи на виши ниво. Његош је рекао: „Нада нема право ни у кога до Бога и сопствене руке.” Значи, уздаш се у Бога и уздаш се у своје руке, а кад кажем руке, мислим и на срце и на ум, на цело биће. То не значи да треба да одбацимо помоћ других људи. Иван В. Лалић каже: „Сам си у питању, не чујем одговор.” То значи да смо ми повезани и позвани да једни другима помажемо.

Али ипак немамо очекивање од некога. Ако дође помоћ, ја нећу бити горд да је одбијем из гордости. Али нећу је очекивати… Већ та парадигма да ви не очекујете помоћ производи понашање да дајете све од себе. То је поштено. А кад ви дајете све од себе, поштено је и да примите помоћ, јер ћете и ви неком помоћи. Ми ако очекујемо нешто од других, а то се не догоди, настаје проблем. Не ваља ни да се догоди – ни да се не догоди. Ако очекујемо од других и неком се испуни то очекивање, постајемо навикнути да од другога зависимо. Ако моје мишљење о самом себи зависи од тога шта ви мислите о мени, значи ја сам зависан од вас, ја немам контролу над собом, над својим емоцијама и тако даље. Ако зависим од тога шта ћете ви учинити у мом животу, како ћете допринети, ја постајем све мање независан и све мање свој. Тако да није добро, то је с једне стране, а с друге стране, ако ми не испуни очекивање друга особа, долази до разочарања. Реч разочарање се састоји од две речи. Очарати и раз као један негативан префикс који прекида то стање. Бити очаран значи бити забачен, замагљен. Чарати, бајати, то је тај глагол.

Дакле, бити разочаран значи прогледати. То је непријатно осећање, али је корисно очигледно. У суштини, човек треба да очекује од Бога, да се ослони на Бога и на себе. А наравно, помоћ да прихвати ако је понуђена и да не буде горд – објаснио је Гугл.

Пречица нам одузима могућност да се развијемо

Став нашег саговорника је да пречице у животу могу и те како да буду опасне.

– То сам научио још док сам Црвенкапу слушао као дете, јер вук у тој причи каже Црвенкапи: „Иди пречицом до баке, пре ћеш стићи.” Наравно, неће пре стићи и резултат њене наивности и што је прихватила савет вука јесте што је завршила у његовој утроби. Бајке схватам врло озбиљно. И ово је једна огромна метафора, истинита метафора. Тај вук је заправо пропаст, пораз, једно зло, мрак који стварно може да нас прогута. А прогутаће нас сигурно ако будемо ишли пречицама. Јер пречица нам одузима могућност да се развијемо – каже Гугл.

Шта је срећа

Ненад Гугл истиче да свако треба да има свој рецепт за срећан живот, јер је шеф кухиње, треба да прави своје јело и мора да има неки рецепт, али да не постоје општи рецепти за све.

– Зна се у тој кухињи на колико степени се ставља тесто, то важи за све, али какво је тесто – то се појединачно одређује. Мој рецепт за срећан живот је прожимање са собом, са другим људима, са светом око себе и са Богом. Како се користи срце? Тако што волиш свој посао, а онда волиш другог човека, волиш и себе наравно, тако што имаш стрпљења, тако што нећеш да полудиш кад те неко изнервира, то све срце контролише. Па онда кад кренемо да користимо ум, одједном закључујеш, па ти неко нешто каже, па ти надоградиш. То је срећан живот скроз. Па онда тај дух, рецимо, грађење тог моста према метафизици, према Богу, кроз молитву, кроз пост, ту се открива један потпуно нови свет, а кад човек то схвати, све је другачије. И овај град је другачији, дрво је другачије, разговори су другачији, јер човек схвата да постоји још једна димензија. Тако да је за мене лично то рецепт за срећан живот, а из тога сада произилази оно на другом нивоу – породица, пријатељи, труд, рад да нешто успеш, да помогнеш другом, да даш допринос и тако даље. То је све срећа – појаснио је Гугл.

Важан спој традиције и модерности

Његов став је да је најважнија комбинација традиције и модерности.

– Људи који се „накалеме” само на модерност једноставно губе могућност да обнове у себи оно што смо добили од претходних генерација. Добили смо много, иако на то често заборављамо и без тога ми не можемо да имамо јак темељ. С друге стране, последица оних који су окренути само ка традицији је закржљалост. Дакле, особа не може да се развија. Не можемо без традиције, она је темељ који нас чува, а с друге стране, ко не схвати дух времена свога, страдаће од његових зала, као што је рекао Шекспир – каже Гугл.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ