Ни рода ни капитала

Постоји ли иједан рационалан разлог који би младог човека са факултетском дипломом натерао да спакује кофере и да се по завршетку студија, из Београда, врати у родну Белу Паланку, Сврљиг, Владичин Хан, где се у просеку живи са платом од 15.000 до 20.000 динара? Осим, наравно, ако га тамо за почетак не чека посао у разрађеној породичној фирми и кров над главом у породичној кући. Али у једној генерацији свршених студента такви срећници се на прсте могу пребројати.

Ништа живот обичног човека у Србији толико не трасира и њене грађане не дели као адреса или лична карта: да ли живе у Новом Саду или Тутину, у Београду или Лесковцу. Зато се и данас људи вођени економским интересом крећу једносмерном улицом – са југа ка северу, остављајући за собом осиромашене вароши и опустошена села у које ни роде ни капитал радо не залазе.

– Од последњег пописа 2002, у наредних пет година, број Београђана се повећао за 35.000. У метрополу се доселило 55.000 људи, па иако је 20.000 више умрлих него рођених, она је у популационом плусу. Нови Сад је растао за 4.000, Ниш и Стара Пазова за хиљаду људи годишње – израчунао је др Мирослав Здравковић, сарадник „Макроекономских анализа и трендова”.

Насупрот престоничким, број житеља Црне Траве у истом периоду је смањен за четвртину, а Зајечарског и Борског округа за седам одсто, констатује се у последњој анализи Завода за развој.

Од 165 општина, 102 су ушле у дубоку демографску старост, а чак 38 – попут Књажевца, Ражња, Рековца, Бабушнице, Сврљига, Гаџиног Хана и Црне Траве – у њен најдубљи стадијум.

Кад све саберу, демографима остаје само да констатују да у Србији сваке године нестане град од 25.000 становника. Једна Топола, отприлике.

Економска неразвијеност (привредна, инфраструктурна, социјална) наводи се у Стратегији регионалног развоја као основни разлог све веће регионалне поларизованости и вишедеценијског пражњења осиромашених и пограничних подручја. С друге стране, привлачећи и капитал и људе, Београд је постао седиште 40 одсто регистрованих предузећа, у њему је посао нашао сваки трећи запослени у Србији, у метрополи се ствара готово половина прихода и нешто више од половине добити српске привреде. У неразвијеним крајевима послује само једно предузеће са листе сто најуспешнијих.

У два најразвијенија округа – Јужнобачком и граду Београду – ради 41,7 одсто свих запослених, а у остала 23 у просеку по пет одсто.

Натпросечне стопе незапослености регистроване су у јужним и источним подручјима Србије, где је и највише неразвијених општина. Највећи терет незапослености, према последњим анализама, носи општина Петровац, а са образовним нивоом становништва највише кубуре Жабари. А тамо где нема посла, неће да дођу ни школовани, тамо нема ни пара, али има сиромашних. Чак четвртина сиромашних живи управо у југоисточној Србији.

Невоља је што је и новоформираних малих исредњих предузећа најмање баш тамо где су најпотребнија као извор радних места. Док је у 2007. у Новом Саду и Београду основано 7.063, односно 6.366 нових фирми, Медвеђа је укњижила само 23, а Црна Трава тек десет. Учешће Топличког, Пиротског, Зајечарског и Борског округа у укупном броју новоформираних предузећа никако да пређе један одсто.У њима је најмањемалих и средњих предузећа на 1.000 становника, али су стопе незапослености највише.