Сјај и тама дворца на Бегеју

На једном од зидова ловачког дворца „Каштел“ окачене су три слике које је радио непознати уметник. Пронађене су у штали, затим се преселиле код једног колекционара, а када је дворац обновљен, постављене су преко пута рецепције. На једној од њих је портрет Михаља Лазара, сина Лукача Лазара, оснивача овог имања у Ечки, поред Зрењанина, друга је портрет његове жене Елизабете, а на трећој је млада девојка.

Одатле пуца поглед на дугачак ходник који пролази поред двокреветних соба.

У хотелу има 37 двокреветних и једна једнокреветна соба, и седам апартмана. На крају ходника, у ћошку, налази се оригинална чесма, склоњена ту од ћуди времена, а напољу, у башти, њено место заменила је реплика.

И велики лустер поред рецепције је оригиналан, прерађен на струју, а по угледу на њега аустријска фирма која опрема европске дворце урадила је и све остале лустере у „Каштелу”.

Од 31. децембра 2007. године дворац, стар безмало два века, поново сија старим сјајем.

Уз гламур историје

Још није ушао у поступак категоризације, али је, бар тако тврде љубазни домаћини, на врхунском нивоу, са беспрекорном услугом, која уз популарне цене (што је, истина, релативан појам) укључује и бесплатни доручак у кревету, брзи приступ Интернету, директну телефонску линију у собама и друге погодности.

Једна од особености је да луксузни апартмани носе гламурозна имена Елизабете, Максимилијана и других личности из историје дворца, који су га оснивали, борили се за његово наслеђе, уживали у његовој удобности, приређивали велелепне балове о којима се у селу деценијама причало.

(/slika2)Од Сандре Скенџић, која је задужена за односе са јавношћу, сазнајемо да су у обнову хотела уложена четири милиона евра, дограђен је цео анекс према старој католичкој цркви, а радови су изведени под строгим надзором стручњака за заштиту споменика културе који су бирали и боју фасаде. У плану је да се изграде и „велнес” и „спа”, и да се бивша коњушница преуреди у ловачки музеј.

Данас овде долазе пословни људи из Зрењанина, Београда и Новог Сада, организују се семинари и саветовања, пословни ручкови и свадбе са специјалним протоколом, како би се задржао аристократски ниво.

Замак је био сведок и бројних љубавних прича, са срећним или трагичним крајем, а једна од њих испричана је и недавно на новогодишњем дочеку. Најпажљивијим слушаоцима, са осећајем за наизглед небитне детаље, уручене су новогодишње награде.

Многа дешавања кроз историју остаће заувек сакривена иза зидина дворца, али то није сметало бројним путописцима и истраживачима да се упусте у одгонетање породичних интрига фамилије Лазар и испишу сагу о минулом времену до најситнијих појединости.

Тако се, рецимо, зна да је чувени виртуоз Франц Лист свирао на отварању „Каштела“ 1820. као деветогодишњак, али су остала спорења да ли је своје умеће за клавиром, на одушевљење грофа Естерхазија, извео у раскошној балској дворани или у оближњој католичкој цркви. По једнима, престолонаследник Франц Фердинанд, чест гост „Каштела”, ту је склопио један од својих бракова са мање познатом супругом, а по другима са најпознатијом, Софијом. У сваком случају, веродостојно је да је у Ечки последњи пут боравио дан пре атентата у Сарајеву.

Прича се наставља...

– Ми смо се определили за верзију коју је писао Борис Павлов – каже Сандра Скенџић. – Он је дао много појединости о минулом времену, а интересантан је и његов опис свечаности која је приређена на отварању.

Тако сазнајемо да су већ месец дана пре овог догађаја били закључени спискови око три стотине званица и одређен план њиховог боравка. Поред двојице властелинских кувара, из Беча је позван један од најбољих дворских кувара. Многобројној послузи сашивена су нова одела и ливреје.

Увече, 29. августа 1820. године, приређена је свечана бакљада уз учешће скоро свих одраслих становника Ечке.

После свечаног ручка у салону дворца, приређен је лов за племиће и господу из Беча и Пеште, а за њихове супруге и остале гошће организована је шетња гондолама по Великом језеру и Бегеју.

Традиционални ечански бал по топлој августовској ноћи претворио се у парку дворца у хиљаде чаролија, почев од дивних дамских тоалета и раскошних униформи, све до разнобојне бенгалске ватре која је треперила целу ноћ дуж многобројних стаза у парку.

Десетинама година после ових догађаја, становници Ечке су препричавали ове дане када је и најсиромашнији мештанин осетио радост несвакидашњег славља.

Са обновом дворца, љубавне и друге приче које су се одигравале у „Каштелу“ настављају да живе. А појављују се и нове.

---------------------------------------------------

Прохујало са кошавом

Јерменски трговац Лазар Лукач, са добрим везама на бечком двору, купио је 1782. године имање у Ечки од тридесет хиљада ланаца за нешто више од 200.000 форинти којим је његова породица управљала 160 година.

(/slika3)Лукач је имао четири сина, а наследио га је најстарији, Јанош, који је бринуо о имању све док 1809. није погинуо у двобоју. Он је и основао прву ергелу расних коња са 150 грла, од којих су нека била позната широм Европе.

После његове смрти, имање је наставио да води Лазарев средњи син Агоштон који је одлучио да сагради дворац јер постојећа властелинска зграда више није одговарала породичним потребама.

Трећи син, Михаљ, настрадао је од једног од његових људи у сукобу насталом око очевог тестамента. У знак сећања на немио догађај, Агоштон је у парку дворца подигао споменик којим је позвао породицу да живи у слози.

Агоштона је наследио син Сигесмунд, касније генерал, који је умро у 69. години. Управљање имањем преузела је његова 40 година млађа супруга Викторина која се преудала за принца  Егона Максимилијана. Своју оданост Викторини принц је исказивао и организовањем коњских трка које су привлачиле власнике најчувенијих грла у Угарској. Један од најзначајнијих трофеја био је велики сребрни пехар – дар принцезе Викторине.

Упркос кућном притвору у којем се налазила, Мариана, њена кћерка из брака са Сигесмундом, удала се за Феликса Харнонкорта, ађутанта престолонаследника Франца Фердинанда који је убрзо преузео сву власт на имању.

Пошто је Мариана умрла, Феликс је остао у Ечки све до 1919. године. Уочи посете престолонаследника Александра и војводе Мишића преселио се у Беч, а његови наследници временом су запали у велике дугове. После Другог светског рата имање је национализовано. Последњи изданак ове лозе Антоанета умрла је у САД. Осамдесетих година прошлог века дворац је поново постао центар окупљања ловаца.

Од 31. децембра 2007. године власник читавог комплекса који се простире на око 17 хектара постао је београдски „Универзал“.