Знање имање

Прошле недеље, на Савиндан, одржан је под паролом „Знање је моћ” још један „пунпај-пунпај” хепенинг. У организацији политичких активиста окупљених у самозване факултетске пленуме сабрана омладина је поскакивала и подврискивала до тренутка кад су се најфанатичнији упутили у храм посвећен слављенику. Пре тога, окупљене омладинце и омладинке забављали су врхунски интерпретатори евергрин фраза и срцепарајућих ламената на тему знања, школства и аутономије универзитета. Тако би могао да гласи сажет извештај са скупа који је требало да крунише тродневни бојкот наставе који се није ни догодио. 
Симболика окупљања на Дан Светога Саве је јасна јер је он – како уче пленумашима блиски мњаучници – родоначелник каријеризма који је знање користио у сврху јачања сопствене моћи и промоције. У том смислу светац представља узор ректору, али и извесном броју пленумаша, те му је ваљало одати почаст. Поред тога, Свети Сава се сматра утемељивачем српске цркве, а познато је да се наши универзитети убрзано трансформишу по угледу на црквену структуру. О томе сведочи штанцовање мученика, учвршћивање јерархије и несмењивости високодостојника, а посебно истицање аутокефалности како би наш свети универзитет најзад потпуно окоштао и остао непромењен бар још две хиљаде година. 
О аутокефалности универзитета брине ректорат који је пандан епископату, док су декани својеврсни епископи, а ректор по вољи Свевишњег служи као патријарх. И процесије које већ ритуално изводи студентска паства употпуњују ову ректороугодну слику. Да би аналогија била потпунија, треба поменути и Јова претечу који за разлику од правог Јована Крститеља универзитетску веру шири обећањем о крштењу незнабожаца потапањем у Саву. О другим појединостима настанка нове универзитетске цркве нисам подробније упознат, те ће о томе сведочити јеванђеља по Ломпару и Грухоњићу, а ја се враћам већ поменутом обреду. 
Да је, дакле, био примерен свом називу, скуп је требало да буде организован пет дана раније, у помен на рођење сер Френсиса Бејкона, који је, како се тврди, творац чувене фразе Scientia potentia est. Он је, да подсетимо, ту фразу користио да би истакао моћ научног знања које мора бити емпиријски засновано како би могло да унапреди друштво прилагођавајући природу људским потребама. На тај начин Бејкон је поставио темеље оном знању које ће подстаћи технолошке промене, индустријске револуције и постати алат за јачање економске и политичке моћи модерних држава. 
Међутим, све што се чуло на обреду у Васиној улици било је у директној супротности са Бејконовом визијом знања као моћи. Укратко, доминирали су празнословије и тужбалице без емпиријске утемељености, супротстављеност индустријском развоју, као и залагање за знање које је сврха самом себи – а на корист само припадницима такозване академске заједнице. У извесном смислу, веома благонаклон посматрач могао је ту и тамо разабрати рефлексије разних критичких погледа на тезу да је знање моћ, али се истовремено морао запитати зашто се тако говори на скупу који слави и повезује знање и моћ. Одговор је једноставан. Ни говорници ни слушаоци немају благе везе, а камоли знање о интелектуалној историји на коју се позивају. Истргнути фрагменти из те историје у виду појединачних фраза користе се искључиво да засене простоту, а у „најбољем” случају као политичке пароле. 
И не би било ни по јада, а ни овог текста, да је реч о скупу присталица какве опскурне политичке дружине, али то је био скуп на којем је централни говор држао ректор Универзитета у Београду који је сугестивно себе ставио у алеју с Доситејем Обрадовићем, Симом Лозанићем и Слободаном Јовановићем као заштитницима београдског универзитета. Штавише, своје замишљено место у том низу истакао је речима да је „историја показала да ниједна власт као ова није поступала овако злокобно према академској заједници само зато што није пристала на ћутање”. Ко не верује, а тешко је поверовати и сопственим ушима, може погледати снимак читавог скупа и свих говора на интернету. 
С обзиром на постојање тог видео и аудио записа, истраживачима суноврата нашег универзитета биће лако да идентификују оне делове говора који су изазвали највећу еуфорију окупљених подстакнутих букачима, збијеним у прве редове и распоређеним у маси са задатком да по потреби вичу „живео!” или „уа!”, односно „пунпај-пунпај”. 
Тако је, на пример, овације доживела говоркиња која је ускликнула да „образовање мора бити доступно свима, а не само мањини најбогатијих”. С обзиром на то да је извучена из ропотарнице комунистичких говора с почетка 20. века, ова реченица у данашњем контексту била би смешна да није пропраћена салвом френетичног одобравања. Елем, у данашњој Србији број акредитованих места на високошколским установама готово је једнак броју рођене деце, што значи да свако ко се роди има шансу да постане студент, чак и без обзира на претходни успех у школи. Да лицемерје буде веће, добар део универзитетске побуне управо је последица отварања друштвене структуре током протекле деценије која је на ужас градских средњих слојева довела до тога да деца из нижих друштвених слојева чешће него раније заузимају некада искључиво њиховим потомцима намењене више друштвене положаје. 
Не мање одушевљење студентске пастве изазвао је и захтев да школа мора да буде „по мери човека, а не корпорација у вечитој похлепи за јефтином радном снагом”. Самозадовољна ефектом који је постигла, говоркиња није нашла за сходно да објасни где би се ти млади људи запослили док не дође комунизам у којем ће корпорације бринути о општем добру, а не о свом профиту – пошто ипак не могу сви да се запосле на државним самоуправним универзитетима. Од свег тог несклада, Десанка Максимовић, која је такође била призвана да говори, напросто је занемела. 
О ректоровом говору већ је било речи, али поента његовог наступа била је да подиђе присутнима и да их усмери против државе која је по његовим речима ударила „на најмлађе и најобразованије”. Подразумева се да само он стоји као одбрана и избавитељ од притиска државе која, под управом Дејана Понтија Вука Пилата Станковића, комбинује физичку, финансијску, медијску и административну присилу. За оне који не знају ништа о збивањима на универзитетима примери које је навео требало би да послуже у прилог његовој тези, али за оне који попут Бејкона верују у посматрање, ти примери сведоче управо супротно, сводећи ректоров говор на сувопарни вербализам и испразну схоластику, односно покушај рационалног образложења већ прихваћених догми о угрожености универзитета. Универзитет јесте угрожен, али не од стране државе већ од небриге оних који се, уместо да се старају о њему, брину о својим политичким каријерама. Више се, заправо, и не може очекивати од првосвештеника таквог универзитета. Оно чему се, међутим, треба надати и очекивати јесу раскол и реформација.

 *Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа