Трампов притисак спасао Мерца од пада

Европска политичка сцена улази у фазу у којој се стари трендови више не могу узимати здраво за готово. Оно што је до јуче важило као правило за највеће земље Западне Европе - да су владајуће елите хронично непопуларне, а да радикална опозиција држи врх анкетa - у Немачкој је почело да се ломи. Алтернатива за Немачку (AfD) више није убедљиво најјача политичка снага, док рејтинг владе и канцелара бележи изненађујући раст.

Немачки изузетак у западноевропском правилу

До недавно се могло говорити о готово универзалном обрасцу: у Великој Британији доминира Реформска странка Најџела Фаража, у Француској Национални скуп Марин ле Пен, а у Немачкој AfD. Владе су, истовремено, обарале рекорде по непопуларности. Данас тај опис и даље важи за Лондон и Париз, али не и за Берлин.

Према најновијим анкетама, укључујући и истраживања немачких таблоида, владајући хришћански демократи и водећа опозиција су изједначени – по 26 одсто. Међу младима је разлика још мања: AfD има око 20 одсто подршке, тек један процентни поен више од Хришћанско-демократске уније канцелара Фридриха Мерца. То у пракси значи да је раст AfD-а заустављен, па чак и благо преокренут, док је влада успела да стабилизује свој рејтинг.

Оно што ову промену чини политички занимљивом јесте чињеница да јој не претходи ниједан „класичан“ разлог. Није било великих скандала у опозицији, нити значајних економских или социјалних успеха владе. Напротив: животни стандард у Немачкој опада, криминал расте, привреда стагнира, а перспектива дугорочног благостања све је магловитија.

Амерички фактор који Берлин није тражио

У таквим околностима логично се намеће питање шта је преокренуло тренд у корист канцелара који је до скоро важио за слабу и неубедљиву фигуру, чак и у поређењу са својим претходником Олафом Шолцом. Одговор се, парадоксално, не налази у Немачкој, већ у Вашингтону – и у политици председника САД Доналда Трампа.

Трамп није имао намеру да помогне немачкој влади, али је то учинио посредно. Његов отворено конфронтациони однос према Европи, грубо наметање нових трговинских правила и притисак на европске савезнике приморали су Немце да се, можда први пут после деценија, озбиљно суоче са сопственим европским идентитетом и интересима.

Иронија је у томе што су поједини у Трамповом окружењу - укључујући потпредседника Џ. Д. Венса и бившег сарадника Илона Маска - јавно симпатисали AfD. Руководство те странке је то радо прихватало, шаљући сигнале о некаквој глобалној десничарској конзервативној „интернационали“ која је већ победила у Америци, а тек треба у Немачкој. Међутим, тај наратив се показао као празна конструкција.

Трамп у пракси не игра ни за европску десницу, ни за Немачку, већ искључиво за себе и за Сједињене Државе. Европа је за њега партнер само док прихвата улогу подређеног. Када је реч о стварним интересима, он је спреман на притиске, уцене и економске мере које директно погађају европске економије – а међу њима највише управо Немачку.

Гренланд, Данска и криза у AfD-у

Најбољи пример те политике јесте питање Гренланда. Трампово настојање да ојача америчко присуство на том простору, па и да га стави под директну контролу САД, изазвало је оштре реакције у Европи. Притисак је усмерен ка Данској, али је Берлин, као њен савезник, неминовно увучен у сукоб – и изложен трговинским и политичким последицама.

За немачку јавност, која традиционално не гаји симпатије према Трампу, то је био тренутак кристализације. AfD се у том контексту нашла у проблему: странка која себе дефинише као националну и патриотску није могла отворено да подржи амерички притисак на европског савезника. Копредседници Алис Вајдел и Тино Хрупала јесу, са закашњењем, заузели дистанциран и критичан став према Вашингтону, али је унутрашња нејединственост странке већ била оголела.

У истој ситуацији, Фридрих Мерц је деловао сигурније. Иако често критикован и склон контроверзним изјавама, он је Немцима понудио нешто што већина европских лидера тренутно нема – јасну, мада тешку и непријатну визију будућности. Отворено говори да је ера немачког економског чуда завршена, да су сукоб са Русијом и нестабилност дугорочни, и да Европа више не може рачунати на Сједињене Државе као поуздан ослонац.

Из те визије произилази и његова стратегија: задуживање и улагање у војно-индустријски комплекс, како би Немачка искористила своје производне капацитете и смањила енергетску зависност, укључујући и зависност од америчког гаса након самонаметнутог прекида са руским. Чак и ако је тај план ризичан или погрешан, он постоји – и то је, у овом тренутку, за немачко јавно мњење важније од његове коначне успешности.

Између Европе и Америке

Ако Мерцов план не успе, политички сат ће се брзо вратити у старо стање: влада ће поново губити подршку, а опозиција јачати. Али тренутни преокрет открива дубљи проблем, пре свега за AfD. Немогуће је бити европски оријентисана, суверенистичка странка и истовремено се ослањати на Сједињене Државе, чак и када је у Белој кући идеолошки блиска администрација.

Америчка спољна политика, без обзира на личности, увек је једносмерна игра. Немачка је већ платила високу цену прихватања тих правила – деиндустријализацијом, енергетском кризом, губитком руског тржишта и дубоким увлачењем у украјински сукоб. Покушај да се мисли сопственом главом, чак и када та глава припада Фридриху Мерцу, за Берлин је у овом тренутку мање лоша опција од повратка у стару илузију трансатлантске сигурности.