Вестерн на крају света

Из односа дивљака и културне жене, како је то некада приповедао Џон Форд у филму „Моја драга Клементина”, синтетише се америчка нација. У филму „Аустралија” База Лурмана, нација се такође кали из еротске везе дивљег човека од акције и плавокосе даме, с тим што некултивисана недођија није Дивљи запад већ северна Аустралија, а плавуша није дама са америчког Истока, већ богата Енглескиња која се у аустралијској дивљини иницијално обрела како би мужа отргла од љубавнице.

Лурманов филм је, дакле, прави „државотворни филм” – венчање дивљине из „Крокодила Дендија” са енглеском цивилизацијом, уз усвајање малог Абориџина. Међутим, аустралијска нација не настаје из грча еманципације или потпуне освешћености њених становника, већ из верности британској круни и војсци.

Две трећине филма функционише као чист вестерн чије је градиво одавно добро утврђено, да би у последњој трећини радња кренула сасвим другим током, са завршницом правог ратног филма (јапанско бомбардовање Дарвина). Отуда се гледаоци са правом питају да ли овај филм заиста заслужује епитет епског спектакла са тенденцијом да постане класик.

Одговор је, нажалост, негативан јер и трајање од два сата и 45 минута није оправдано садржајем који се у филму налази, проблеми са држањем темпа су велики, поједини делови делују као да су на силу убачени из каквог другог филма, без чисте визије и нимало на трагу почетне намере да ово треба да буде старинска, конзервативна епопеја. Уз то, редитељ Баз Лурман („Забрањени кораци”, „Ромео и Јулија”, „Мулен руж”...), иако форсира вестерн, нимало не показује храброст једног Џона Форда којем се очигледно диви. Зазире од природе и пејзажа нестварне лепоте да би сигурно уточиште пронашао у компјутерској графици. Додуше, уколико се сетимо да овај манириста, специјализован за високостилизоване и артифицијелне филмове, у каријери готово да није снимио кадар ван студија, онда не чуди и његово несналажење у екстеријерима.(/slika2)

„Аустралија” је , дакле, од оне врсте филмова који су лепи за око али проблематични у форми и садржини. Односи међу ликовима су непотребно закомпликовани, еп нема валидног епског јунака, јер је Дровер Хјуа Џекмана попут каквог манекена из дивљине, већина сцена је толико стилизована да се опасно ближе карикатури, није се много полагало ни на историјску тачност...

Светла тачка без сумње је Никол Кидман која свој лик – леди Сару Ешли, која свој удобни живот у цивилизованој Енглеској мења аустралијском дивљином, мењајући тако и себе, сигурно до краја води са финим нотама и херојства и комике. „Аустралија” ће се сигурно памтити по њој.