Берићет бољи од сетве

Партизан се из Сурдулице вратио с вишеструко важна три бода. У прошлом колу, код куће, с играчем више, није могао да да гол нишком Радничком, као ни у последњем јесењем колу у Лозници ИМТ-у, па је склизнуо с првог места на табели.

Уочи утакмице с Радником на састанку Управног одбора је затражена и смена тренера, али је то питање одложено за неки наредни дневни ред. Само то је довољно да кроз крвне судове клуба заплива још неки тромб, којих ионако има превише. Исход прекјучерашње утакмице (3:2 у гостима) могао би да буде почетак добре терапије.

Није остварено нешто епохално, али ни још воде није ушло у брод запљуснут претећим таласима. По ономе што су „црно-бели” пружили против Радника берићет им је бољи од сетве. Најпре им се посрећило с головима. Први је аутогол, а други постигнут на невероватно наиван начин.

За прст на челу је друго полувреме. Иако су преокренули резултат (губили с 1:0, па повели с 3:1) грчевито су се бранили и срећа је за њих што домаћин није раније постигао свој други гол.

Очекивало би се да тим, поготово с таквим угледом, против ривала са скромним местом у историји нашег фудбала, кад се пробуди (да се рано примљени први гол припише „поспаности”) преузме ствари у своје руке, то јест лопту, и да меље (диктира игру). Десило се обрнуто. Партизан је углавном био на својој половини с надом да ће нешто да ушићари из противнапада. На крају је остварио што је желео, али је утисак да је некако добауљао до циља, да је могло да се догоди да остане без снаге за завршни корак.

Није ово први пут да „парни ваљак” после стечене предности (да не говоримо кад није у вођству или мора да јури резултат) подсећа на играчку аутомобил, коју нека невидљива ручица може да баци у заборав.

Јесте на Партизановим фудбалерима било психички врло тешко бреме, али морају да се навикну, као и остали наши спортисти, да је другачије стање у такмичарском спорту једноставно неприродна појава! Измишљајући оправдања за којекакве неуспехе дошли смо до тога да као непобитне, доказане чињенице прихватамо да је вођство од 2:0 (вероватно може да се пренесе и на било какву предност од два гола разлике) најопаснији резултат, да је вођство на почетку прерано, јер противник онда има целу утакмицу да га стигне (а кад наши рано приме гол, онда нас то поремети) и слично.

Уобичајено је и да се из чиста мира „стане на лопту” кад се има жељени резултат. То је, некако, показатељ тактичке зрелости (чува се снага за следећи окршај), а што један шут може да преокрене однос снага то, ваљда, неће нама да се деси.

Оно што може да охрабри „црно-беле” је што су брзо, већ у првом полувремену, дали три гола и окренули воду на своју воденицу. На претходне две утакмице ниједном нису затресли противничку мрежу. Поред тога Сек је, коначно, своју брзину почео да користи за јурише ка противничком голу (а не да се с лоптом враћа на своју половину и ту остане без ње), па као да је због тога и био награђен. То би требало да буде путоказ и њему и његовим саиграчима за наредне дуеле.

Средњи ред и даље не успева да на безбедном растојању држи противничке акције, а камоли да преузме иницијативу и загосподари у пољу. Недопустиво је и да нико у одбрани не види, приликом извођења корнера, да је противнички играч потпуно сам надомак гола (тако је Радник повео). Али и на грешкама би требало да се учи.