Недавно се навршило пет година од када је ухапшен Вељко Беливук звани Веља Невоља, вођа навијачке групе Партизана „Принципи” и вођа организоване криминалне групе коју је полиција означила као сараднике озлоглашеног „кавачког клана”.

Исте ноћи 4. фебруара 2021. иза решетака је завршио Беливуков најближи сарадник Марко Миљковић и још 15 особа, односно војника – како их је Беливук ословљавао током шифроване комуникације путем апликације „Скај”.

„Ово су људи који су убијали, мучили, отимали... који су вршили најстрашнија кривична дела”, рекао је након велике полицијске акције разбијања Беливуковог клана тадашњи министар унутрашњих послова Александар Вулин, потврдивши да се ухапшени сумњиче за убиства, изнуде, силовање и отмице.

Вулин је нагласио да Србија неће дозволити настанак новог „земунског клана”, као и да је овим хапшењем објављен рат мафији у Србији.

Тужилаштво за организовани криминал подигло је 30. јула исте године оптужницу против Вељка Беливука и 30 чланова његове криминалне групе.

Беливук, његова „десна рука” Марко Миљковић и њихови сарадници оптужени су тада за пет убистава, отмице, мучење и силовање једне особе, као и за продају дроге и незаконито поседовање оружја.

Током истраге утврђено је да су од средине до краја 2020. године у кућу у београдском насељу Ритопек намамили и на бруталан начин убили петорицу мушкараца – Лазара Вукићевића, Здравка Радојевића, Александра Глигоријевића званог Пуки, Горана Величковића званог Гокси и Милана Љепоје, а посмртне остатке самлели у машини за млевење меса, запалили или бацили у Дунав. Тужилаштво је тада истакло да су неке од жртава ликвидиране јер су планирале убиство Беливука и Миљковића. Текстуалне поруке, фотографије и видео-записи ликвидација неки су од кључних доказа тужилаштва, а припадници клана су их размењивали преко криптованих скај телефона. Кумови, браћа, пријатељи – такве епитете међусобно су делили чланови групе, док тројица припадника нису одлучила да проговоре у тужилаштву у замену за мање затворске казне. Окривљени сведоци Срђан Лалић, Бојан Хрватин и Никола Спасојевић испричали су детаље злочина клана у замену за 18, 15 и 14 година робије. Речи нису штедели ни током исцрпних судских претреса. До детаља су окривљени сведоци описали дешавања на стадиону у Хумској, али и у „кући страве” у Ритопеку.

„Знам да су сваки пут после млевења машина, бункер и цела просторија детаљно прани соном киселином и варикином, а за то је углавном био задужен Владе Драганић”, тврдио је Бојан Хрватин. Драганић је уједно власник поменуте куће коју су, према информацијама са апликације „Скај”, чланови клана звали „кланица”. Током сведочења некадашњих чланова криминалне групе у многим убијањима и, како су рекли, клањима учествовали су Беливук и Миљковић. Ови припадници клана су описивали и убијање жртава и уклањање њихових посмртних остатака. Чланови криминалне групе који су учествовали у ликвидацији били су само у доњем вешу или су облачили комбинезоне, а просторија у којој су чинили најтежа кривична дела раније је облепљена најлонима, како би се потенцијално сакрили сви трагови. Посебну пажњу јавности привукло је сведочење младића који је отет, мучен и силован у просторијама стадиона у Хумској. Како су писали медији, жртва И. С. је навела да ју је Срђан Лалић, окривљени сведок, тукао дршком од секире и силовао штапом за билијар, што је тужилаштво окарактерисало као кључан исказ за овај поступак. Беливук је на суду оспоравао ове наводе, фокусирајући се на то да Лалић није званично оптужен, нити је потписао споразум, покушавајући да умањи тежину сведочења. Сваки нови претрес доносио је експлицитније детаље о злочинима клана, а одбрана Вељка Беливука и Марка Миљковића заснивала се на негацији свега што је наведено у оптужници. Према написима медија, успон Вељка Беливука почео је на трибинама Партизана у Хумској, а према мишљењу многих криминолога то је само био параван за криминалне активности. Наиме, Вељко Беливук је, како се сазнало, оформио криминално-навијачку групу од бивших чланова навијачке групе „Јањичари”, коју је до 2016. године водио Александар Станковић звани Сале Мутави. После његове ликвидације, на чело групе је дошао Беливук. Према полицијским подацима, Беливук је још у младим данима, исписао досије кривичним делима, а неколико пута му се судило...

Као и многи из његове екипе, почео је као обезбеђење познатих београдских сплавова и локала, а као члан обезбеђења једног клуба је 2007. године напао двојицу младића због чега је оптужен за покушај убиства. Тужилац је тада ублажио оптужницу на наношење тешких телесних повреда, па је Беливук иза решетака провео свега пет и по месеци. Био је укључен у демолирање локала који је био у власништву Александра Вавића, вође супарничке навијачке групе „Алкатраз” у децембру 2013. године. Тада је ухапшен, али је тужилаштво одбацило кривичну пријаву пошто је уплатио 100.000 динара у хуманитарне сврхе, писали су медији. Беливук је и 2016. године учествовао у пребијању члана обезбеђења директора Партизана Милоша Вазуре, за то дело осуђен је на годину дана кућног затвора, јер је признао кривицу. Крајем јануара 2017. године убијен је бивши каратиста Властимир Милошевић на трамвајским шинама у Улици 27. марта у Београду. За овај злочин првобитно су окривљени Беливук и Миљковић, али су касније правноснажно ослобођени – овај случај су обележиле бројне контроверзе и преокрети у истрази. Беливук је говорио да је све било намештено и да он није крив и одговоран за такозвано убиство на шинама.

На једном од последњих суђења припадницима Беливукове групе, крајем јануара у Специјалном суду у Београду су приказане фотографије убијеног Горана Величковића и докази повезани с његовом ликвидацијом у кући у Ритопеку.

Према наводима из оптужнице, Величковића је сада окривљени сарадник Бојан Хрватин 3. августа 2020. године намамио на састанак, када су га отели припадници групе и убили у скривеној просторији куће у Ритопеку. Приказане су и језиве слике касапљења тела Горана Величковића, али и поруке које су, како тврди тужилаштво, размењивали оптужени.

На више од 20 фотографија виде се исечени делови тела постављени на различита места, крв, најлони у тајној просторији, секира.

„Види, лутко, Мексико усред Београда”, пише у једној поруци коју је уз фотографију убијеног Величковића 3. августа 2020. године Беливук послао непознатој особи.

Дан после убиства у Ритопеку, како тврди тужилаштво, Миљковић је послао и поруке:

„Морам на пут мало да одморим, само с лешевима ’блејим’.

Чудно ми кад видим живог човека. Што је најјаче, никако списак да се смањи. Како кажу ова наша браћа из ЦГ: ’Ово нијесмо ни у Мексико видели што ви чините’”.

Два различита правна института

У кривичном праву Србије постоје окривљени сведок и сведок сарадник, а иако делује слично, реч је о два различита правна института са другачијим положајем у поступку.

Окривљени сведок је лице које је првобитно било осумњичено или оптужено за кривично дело, али му је статус промењен јер је одлучио да да исказ, односно да сведочи против других учесника у поступку. Окривљени сведок није помилован, али је његова казна блажа јер је решио да проговори и помогне правосуђу да нико не прође некажњено – такав човек може се посматрати као живи доказ.

Сведок сарадник је лице које је такође учествовало у извршењу неког кривичног дела, али му се даје посебан статус уз споразум са тужилаштвом, што може довести и до његовог ослобађања.

Најтипичнији пример сведока сарадника у нашој криминалистичкој историји је случај Љубише Бухе Чумета. Овај некадашњи кључни човек у „сурчинском клану”, након нагодбе и потписаног споразума са тужилаштвом, постао је сведок сарадник. Његово сведочење оцењено је као кључно и незамењиво, а осим значајних повластица у кривичном гоњењу Љубиша Буха је био и под посебним мерама заштите. Да је уместо сведока сарадника био окривљени сведок, односно да је само признао своју улогу, сведочио против других, али без формалног споразума и посебног статуса, био би осуђен, али са блажом казном и не би имао исти степен ни заштите ни привилегија.