Православно гнездо у Истри

Перој је познат као вековима старо, једино православно село у Истри. Месташце на њеном десном боку, 11 километара удаљено од Пуле, километар од мора и три од Фажане. Простире се на 17 квадратних километара. Прекопута су Бриони на око три морске миље.

„Нити се православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало”, записао је Фран Барбалић (1878-1952), некад аустроугарски школски надзорник, аутор књиге о Пероју из 1933. године.

Недавно је из штампе изашла књига „Перој – тајна броја 77” рођеног Перојца, архимандрита Данила Љуботине, у издању Удружења Словенско слово. Љуботина је дипломирао на Теолошком институту Св. Сергија у Паризу, последипломске студије започео у Луцерну и завршио у Фрајбургу. Од 1984. до 2004. парох је у Пули и Истри.

Св. Архијерејски Синод поставља га 2004. за представника СПЦ при ЕУ у Бриселу. Девет година био је духовник у Храму Св. Саве у Београду. Од 2014. одлуком тадашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија постављен је за духовника храма Св. Преображења у Загребу, и на тој дужности је и сада.

– Пражитељи Истре били су Лигури, Хистри и Либурни. Према подацима некада су ту живели стари Грци, Латини па Млечани. Перојци су досељени 1657. године из Црмнице, задњег дела обале Скадарског језера. Претпостављамо да су наши преци били ратници на страни Mлетачке републике. Да не би Турци уништили становништво, Млеци су преко галија успели да наше претке пребаце у Истру која је страдала од куге. Извори говоре да се 77 душа, изјаснили су се као Срби – Црногорци, населило у Перој. Име је вероватно од грчке речи петра за камен, каже Данило Љуботина.

Млечани их задужују да оспособе пашњаке и калеме винограде, што је наведено и у Перојској повељи из 1657. Добили су помоћ да купе алатке и по једну краву, овцу, вола. Вино, ракију, месо и маслине Перојци су давали Фажанима а ови њима рибу. Шкољке су биле скоро бесплатне.

– У Пероју биле су двe богомоље: црква Св. Стефана из  11. века и капела блаженог Јеронима. Наши преци 10 година нису могли могли да служе литургију већ су тражили дозволу од грчког свештеника из Пуле. Жене су навече скривале свештеничку одежду и носиле на таван да се тајно служи литургија. Првих година нису могли ни да сахрањују мртве у Пероју већ на грчком гробљу у Пули. У једним колима су возили покојника, а у другом земљу да га покрију. Били смо под јурисдикцијом грчке филаделфијске цркве у Венецији док се није формирала Епархија далматинска у Задру, каже Љуботина.

У овом православном гнезду славиле су се две крсне славе Никољдан и Митровдан. Свештеници су све обилазили у једном дану и свакоме славски колач секли у кући. Однос цркве и мештана био је близак и топао. Црква је формирала прву школу, први учитељи били су вероучитељи.

– Истријан Мијо Мирковић, под псеудонимом Мате Бaлота, пред Други светски рат пише како се Истрани нису обраћали латинским поповима кад је у питању болест или каква потреба већ попу у Пероју… Ђорђе Будимир, свештеник краља Алексадра, служио je почетком 50-тих година у Пероју a заслужан је и за подизање Цркве Св. Ћирила и Методија у Љубљани. Ја сам дошао 1984, а пре мене перојски парох био је Душан Костић из Црне Горе. Од познатих долазили су Ј. Б. Тито 1954. и српски патријарх Герман 1962, наглашава архимандрит.

Године 1985. католичкој цркви враћа се имовина. Тада је покренута и тема повратка 32 квадрата које је држава 1946. грешком национализовала СПЦ. Љуботина је нудио 3.000 квадрата земље за тај простор, али је ипак враћен као црквена имовина.

О Србима у Пероју данас, каже:

– Из Истре су отишли учени људи. Мени је стало да Перој опстане као оаза. По последњем попису у њему живи 200 Срба и 77 Црногораца. Баш као некада, каже Љуботина о тајни из наслова.

Наглашава да Перојци морају да имају свог свештеника.

– Сада има један али је он парох целе Истре. У Истри има 22. 000 Срба, од тога у Пули 10.000. Једна особа не може све да стигне. Људима треба свештеник сваки дан, у живом контакту. Они морају месечно сат времена да нађу за цркву. Ако то не учине, за мање од 10 година неће постојати, сматра отац Данило.

Напомиње да се Истра мења из дана из дан, староседеоци нестају а прилив са стране је огроман.

– Муслимани у Истри имају четири хоџе. Руси и Украјинци данас пуне перојску цркву, наших дође десетак. А Срби су овде сачували име 400 година. Све проистиче из вере – и нација, и морал, и понашање. Остало су хибриди. Међутим, ми немамо снаге сем ако неко не помогне. Људи треба да живну и осете да је то потреба а све остало кореографија.

Данас, примећује, нема политичких оптерећења за опстанак али у селу нема нашег вртића ни школе.

– Потребан је ангажман васпитача, учитеља и попа који је непрестано с њима, на шта je давно спомињао и Фран Барбалић. Мора да се уради дубљи црквени захват а тако нешто не дешава се спонтано. Све се брзо мења, не видим да је на добро. Власти морају студиозно да размотре шта терен тражи од њих. И свештеник треба да учи школу за данашње прилике. Ради тога је пастир, закључује Љуботина.