Сандра Колаковић селектор Србије

По­сле пу­них два­де­сет го­ди­на, суд­би­на и ру­ко­мет по­но­во су спо­ји­ли Сан­дру Ко­ла­ко­вић и жен­ску ре­пре­зен­та­ци­ју Ср­би­је. Име­но­ва­њем, јед­не од нај­ва­жни­јих да­ма срп­ског ру­ко­ме­та, за се­лек­то­ра на­ци­о­нал­ног ти­ма, Ру­ко­мет­ни са­вез Ср­би­је ни­је на­пра­вио са­мо стру­чан, већ и ду­бо­ко сим­бо­ли­чан из­бор, сим­бол по­ве­ре­ња, зна­ња и кон­ти­ну­и­те­та.

Под­се­ћа­ње на 2006. го­ди­ну и да­ље но­си гор­чи­ну – у тре­нут­ку кад је нај­ма­ње за­слу­жи­ла и кад је тре­ба­ло на пр­вен­ство да оде са нај­ја­чим и на­пад­не ме­да­љу, Сан­дра је оста­ла без чак де­вет (?!) игра­чи­ца и са ни­кад мла­ђим ти­мом по­не­ла те­рет ко­ји би ма­ло ко из­др­жао.

Да­нас се, ме­ђу­тим, вра­ћа сна­жни­ја и бо­га­ти­ја за две де­це­ни­је ис­ку­ства, као же­на ко­ја ру­ко­мет не са­мо да зна, већ га осе­ћа и жи­ви. Из спорт­ске по­ро­ди­це, са ру­ко­ме­том у ма­лом пр­сту, увек мир­на, од­ме­ре­на и до­сто­јан­стве­на – да­ма и го­спо­ђа у пу­ном зна­че­њу тих ре­чи. Сан­дра Ко­ла­ко­вић је је­дан од нај­бо­љих ру­ко­мет­них струч­ња­ка ко­је Ср­би­ја има, а њен по­вра­так на клу­пу ре­пре­зен­та­ци­је но­си ве­ру да се ства­ри мо­гу гра­ди­ти стр­пљи­во, искре­но и са ср­цем.

– По­вра­так на ме­сто се­лек­то­ра по­сле два­де­сет го­ди­на за ме­не пред­ста­вља ве­ли­ку част, али и ду­бо­ко лич­но за­до­вољ­ство. Мој пр­ви ман­дат био је обе­ле­жен из­у­зет­но те­шким окол­но­сти­ма – ве­ли­ким бро­јем по­вре­да, од­ла­сци­ма но­си­ла­ца игре и на­сту­пом ве­о­ма мла­дог и не­ис­ку­сног са­ста­ва на ве­ли­ком так­ми­че­њу. То ис­ку­ство је би­ло те­шко, али ме је про­фе­си­о­нал­но оја­ча­ло и мно­го на­у­чи­ло – ре­кла је Сан­дра Ко­ла­ко­вић по­сле име­но­ва­ња за се­лек­то­ра жен­ске ре­пре­зен­та­ци­је Ср­би­је.

Сјај­ни струч­њак до­да­је:

– Да­нас се вра­ћам са мно­го ви­ше ис­ку­ства и ја­сни­јом ви­зи­јом ка­ко же­лим да гра­ди­мо ре­пре­зен­та­ци­ју. По­себ­но сам срећ­на јер у струч­ном шта­бу имам вр­хун­ске струч­ња­ке, љу­де ко­ји су мај­сто­ри свог по­сла, и ве­ру­јем да ће тим­ски рад би­ти на­ша ве­ли­ка сна­га. Та­ко­ђе, ве­о­ма је ва­жно што у Са­ве­зу по­сто­ји раз­у­ме­ва­ње да су кон­ти­ну­и­тет, ква­ли­те­тан рад и стр­пље­ње кључ­ни да би­смо се вра­ти­ли у сам врх ру­ко­ме­та.

Пред Сан­дром Ко­ла­ко­вић је те­жак за­да­так, али она се ни­ка­да ни­је пла­ши­ла иза­зо­ва.

– Све­сна сам ре­ал­ног тре­нут­ног реј­тин­га еки­пе, али ве­ру­јем да се кроз до­бар рад, ја­сан си­стем и пра­ви од­нос пре­ма ре­пре­зен­та­тив­ном дре­су мо­же игра­ти рав­но­прав­но са ве­ћи­ном ре­пре­зен­та­ци­ја на све­ту. Ин­си­сти­ра­ћу на ја­сним, тим­ским вред­но­сти­ма а то су: ко­лек­тив­на ди­сци­пли­на, пре­по­зна­тљи­ва игра у од­бра­ни, ефи­ка­сна тран­зи­ци­ја, пси­хо­ло­шка ко­хе­зи­ја и ја­сно де­фи­ни­са­на хи­је­рар­хи­ја уло­га. Ре­пре­зен­та­ци­је че­сто уме­ју да „над­и­гра­ју па­пир” ка­да из­гра­де упра­во та­кву струк­ту­ру и кул­ту­ру игре. Ка­да сва­ка игра­чи­ца раз­у­ме сво­ју од­го­вор­ност и до­при­нос за­јед­нич­ком ци­љу, збир по­ста­је ве­ћи од по­је­ди­нач­ног ква­ли­те­та – и та­да еки­па до­би­ја так­ми­чар­ску сна­гу ко­ја пре­ва­зи­ла­зи по­чет­на оче­ки­ва­ња.

На кра­ју вр­сни струч­њак је за­кљу­чи­ла:

– Наш фо­кус би­ће на про­це­су, раз­во­ју и ства­ра­њу ста­бил­ног иден­ти­те­та игре, уз ве­ли­ко за­јед­ни­штво и по­све­ће­ност , а ре­зул­та­ти ће до­ћи као по­сле­ди­ца та­квог ра­да – ре­кла је, као и увек ја­сно и кон­крет­но селекторка Сан­дра Ко­ла­ко­вић.

Спо­ра­зум­ни рас­кид уго­во­ра са Пра­де­сом

Ру­ко­мет­ни са­вез Ср­би­је и Хо­зе Иг­на­сио Пра­дес пре­ки­ну­ли су са­рад­њу спо­ра­зум­ним рас­ки­дом уго­во­ра.

На­и­ме, шпан­ски струч­њак због по­ро­дич­них оба­ве­за ко­је има у до­мо­ви­ни, ипак, ни­је био у мо­гућ­но­сти да се пре­се­ли у Бе­о­град и од­го­во­ри зах­те­ви­ма ре­пре­зен­та­ци­је и РС Ср­би­је, ко­ји же­ле при­сут­ност се­лек­то­ра.

Ма­ри­ја Сто­ја­но­вић