Брехтовски концепт
Полазећи од једне од главних тема текста "Путујуће позориште Шопаловић" Љубомира Симовића, проблема театрализма, односно релације између стварности и илузије, редитељ Томи Јанежич доследно ствара апартан формални концепт представе, који ефектно износи суштину Симовићевих идеја, али их и допуњује и продубљује. Сложена маркантност форме представе је, дакле, у функцији њеног садржаја, при чему она не гуши ни емоције, ни поетичност, ни хумор, као ни остала бројна значења у тексту.
Може се рећи да је форма представе заснована на брехтовским идејама о деконструкцији позоришне илузије. То значи одсуство сценографије и илузионистичког костима, често упаљена светла у целој позоришној сали, лажне реквизите (јакна уместо пушке, четкице уместо траве), разоткривање функције инспицијента који јавно позива глумце да ступе на сцену, итд. Путем ових прецизних редитељских поступака, темељно се расклапа позоришни механизам, што даље генерише питања о односу између реалности и илузије. У једној фасцинантној сцени се "расклапа" чак и позоришна зграда, отвара се њен кров, па се и ледени ветар који се увлачи у салу, узбудљиво укључује у дискусију о проблему сценске илузије.
Осим што се публика овако подстиче на анализу есенције театралног и театралности, иницира се и критичко промишљање других тема у представи, природе зла, полтронства, издајства, примитивизма, функције уметности у времену ратова, итд. У представу су укључене и документарне филмске секвенце и аудио-записи који значајно шире значење радње, јер директно реферирају и на рецентне, кошмарне сукобе на простору бивше Југославије, постављајући питања о узроцима тог епидемијског ширења насиља. На тај начин брехтовски критички дезилузионизам добија још важнији смисао, јер се конкретније и чвршће везује за нашу друштвено-политичку стварност.
Извођачи-статисти седе и на сцени, распоређени на неколико нивоа, и гледају у публику са друге стране, што је у функцији укидања воајеристичког принципа у позоришту, односно даљег редуковања пасивности публике, њеног уљуљканог, некритичког посматрања. Поједини извођачи су распоређени и међу публиком, одакле, у пар сцена, хорски певају или производе различите звуке. И овај поступак има функцију у померању граница између извођача и гледалаца, а истовремено има и незанемарљив значај у повећавању сугестивности игре.
И емотивни аспекат представе је изузетан, захваљујући заиста посвећеној, психолошки утемељеној игри глумаца. Властимир-Ђуза Стојиљковић наступа у улози Василија Шопаловића, искусног и интелигентног вође позоришне трупе, Светозар Цветковић игра сасвим конфузног и мало инфантилног глумца Филипа Трнавца, Нада Шаргин Софију, заносну и интелигентну глумицу, Исидора Минић веома благу и дирљиво срдачну удовицу Симку, Рената Улмански грађанку Дару, ограничену бројним патетичним уверењима... Борис Исаковић ствара лик батинаша Дропца као тихо самоувереног, озбиљног и скоро идеалистички посвећеног немилосрдном премлаћивању. Исаковићева суптилна игра је репрезентативна у представи, у погледу грађења лика изван стереотипова: Дробац је сложен и контрадикторан, а његово застрашујуће професионално батинање добија провокативне, бизарно људске димензије. Реч је о противуречности лика која је, такође блиско теорији и пракси Бертолта Брехта, битан предуслов за његову сценску уверљивост и изазовност.
Представа "Путујуће позориште Шопаловић" Томија Јанежича је импозантно уметничко дело, богато значењима, на интелектуалном, као и на емотивном плану. Осим што ауторефлексивно, пиранделовски, испитује театарску форму, смисао позоришта, као и анатомију зла, представа носи и веру у постојање безусловне доброте и љубави. У околностима свеопште, загушујуће деструктивности коју рат подразумева, ова вера је посебно инспиративна, ослобађајућа и утешна.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


