Зашто Макрон жели да разговара са Путином

Москва и Париз обновили су техничке контакте, чиме је после вишемесечне дипломатске хладноће начињен ограничен, али симболички значајан корак ка оживљавању комуникације. Француски председник Емануел Макрон позвао је и друге европске престонице да подрже такав приступ, уз образложење да Европска унија мора да обликује сопствени модел дијалога са Русијом - без наивности, али и без посредничке зависности од трећих страна.

Порука из Париза дошла је у тренутку када се унутар ЕУ све гласније поставља питање да ли је Европа способна да самостално дефинише своју безбедносну и дипломатску стратегију или ће и даље кључне одлуке препуштати динамици односа између Москве, Вашингтона и Кијева. Макронова теза да Брисел не би требало да улогу преговарача делегира Сједињеним Државама открива амбицију да се европски фактор врати за сто као самосталан актер.

Истовремено, француски председник указује на ширу стратешку дилему Европе. После раскида енергетске зависности од Русије, Унија се, како упозорава, нашла у новој врсти зависности - од америчког гаса и технологије. Уколико европске економије не убрзају сопствене инвестиције и не уклоне препреке расту, Стари континент би у наредних неколико година могао бити потиснут између америчке технолошке доминације и кинеског увоза.

Из Москве стижу умерени, али позитивни сигнали. Кремљ потврђује да су технички контакти заиста успостављени и оцењује да је свођење односа на „нулто стање“ контрапродуктивно. Остављена је и могућност да се, уколико за то постоји политичка воља, дијалог подигне на највиши ниво. Подсећања ради, последњи телефонски разговор Емануела Макрона и Владимира Путина одржан је у јулу 2025. године, када су теме биле Блиски исток, амерички удари на иранска нуклеарна постројења и украјинска криза, коју Москва и даље тумачи као директну последицу западне политике.

Ипак, питање које се намеће јесте - да ли је реч о суштинском заокрету или о тактичком маневру? Макрон и даље не одустаје од ранијих ставова о „коалицији вољних“ и могућем распоређивању војних контингената у Украјини након евентуалног мировног споразума. У том оквиру, мир се не дефинише као нова безбедносна архитектура, већ као потенцијално замрзавање сукоба.

Осим тога, Француска није успела да утиче на тврђе позиције Берлина и Лондона, који настављају да инсистирају на снажној војној подршци Кијеву и не показују спремност да у разговоре укључе питање безбедносних гаранција за Москву. Управо тај дисбаланс унутар ЕУ показује да Европа још нема јединствену стратегију.

Паралелно с тим, у европским престоницама трага се за фигуром која би могла да преузме улогу потенцијалног посредника. У том контексту помињана су и финска имена, што сведочи о покушају да се изгради широка, паневропска платформа за дијалог.

Макронов маневар треба посматрати и кроз призму унутрашњих и спољнополитичких околности. Његов председнички мандат улази у завршну фазу, што сужава простор за дугорочне иницијативе, али му истовремено даје извесну слободу за политичке потезе који би могли да обележе крај мандата. Као лидер једине нуклеарне силе у ЕУ, он има специфичну тежину у европској безбедносној архитектури и потенцијал да утиче на тон разговора са Москвом.

Не треба занемарити ни растуће тензије између Европе и Сједињених Држава. Од спорова око енергетике и употребе долара као инструмента притиска, до питања функционисања НАТО-а и будућности трансатлантских институција, европски лидери све чешће изражавају бојазан да би механизми примењивани према Русији могли једног дана бити употребљени и против самих европских држава. У том контексту, настојање да се отвори директан канал са Москвом делује и као покушај осигурања сопствене стратешке аутономије.

Да ли је реч о почетку стварне промене или о привременом тактичком прилагођавању зависиће од конкретних корака. Уколико уследи директан разговор на највишем нивоу, то би био сигнал да Европа процењује да се украјинска криза приближава критичној фази и да жели да задржи место за преговарачким столом. У супротном, технички контакти могли би остати ограничени на дипломатску формалност без дубљих последица.

За сада је извесно једно, после дугог периода реторике о изолацији Русије, у европским престоницама поново се говори о дијалогу. Али да ли ће тај дијалог донети нову безбедносну равнотежу или само одложити нерешене спорове - питање је на које одговор тек треба да стигне.