Када бол расте и уједа

„Крокодил” је савремена монодрама о дечаку који покушава да преживи свет у којем нема места за његову различитост. Ауторка Елизе Вилк је за овај комад, који се први пут изводи на српском језику, награђена Националном наградом за монодраму 2017. године.

Премијера представе „Крокодил” у режији Ане Григоровић биће изведена вечерас од 20 сати на Малој сцени Позоришта „Душко Радовић” у Београду у продукцији уметничке куће „Опера Лаб”, коју је Ана Григоровић основала пре неколико година, да би истраживалa оперске и драмске текстове, односно форму позоришта које је музикално.

Ђорђе Живадиновић Гргур, који тумачи лик Давида потписује и кореографију и сценски покрет. Сценограф је Дуња Костић, композитор Матија Анђелковић, док дизајн звука ради Драган Стевановић Багзи. Тандем Григоровић и Живадиновић потписује костим.

Главни јунак, једанаестогодишњи Давид, суочава се са губитком оца, запостављањем у породици и насиљем у школи, док истовремено покушава да разуме сопствени идентитет и осећај да не припада. У друштвима обликованим строгим, бинарним представама рода и сексуалности, деца и млади који се не уклапају често остају без гласа, без заштите и простора за грешку. Њихова тишина постаје прихваћена, а насиље над њима нормализовано. „Крокодил” говори управо из те тишине.

– Ова монодрама румунске списатељице Лизе Вилк доноси поетску структуру о дечаку од његове 11. до 14.  године, који има родну дисфорију. То значи да он на суптилан, дечји начин истражује питање рода, одабира рода и његове сексуалности. Термин родна дисфорија није толико заступљен, нисмо толико упознати с њим и то не значи аутоматски да је одређујући, али то је врло крхка фаза у одрастању, где свако дете има право да се и запита и постави то питање себи – каже Ана Григоровић, уз напомену је у овој монодрами најдирљивије питање како друштво прихвата било какву различитост.

– Из неприхватања различитости долази до проблема усамљености, насиља међу вршњацима, што је јако болна тема која суштински, ако није друштвено решавана, оставља последице за цео живот – оцењује Ана Григоровић. Уједно овако размишља:

– Монодрама је јако специфичан жанр. Навикли смо да су везане за чувеније, старије глумце који имају текст, који говоре на сцени и сви хоће то да дођу да је гледају. Мој поглед на монодраму, ово је друга коју радим, јесте да ипак мора да има визуелни и сценски угођај. У случају монодраме „Крокодил” било је захтевно да се изборимо сами са собом, са гомилом идеја.

Додаје да би волела да на представу долазе адолесценти, али и старија генерација због врло евидентног проблема у нашем друштву.

– За одраслу публику та тема је јако важна у смислу да нам прошири перцепцију на тај проблем, да нас не држи константно у истом патријархалном моделу размишљања, да је то нешто страно. Са сталним генерисањем неприхватања различитости стварамо друштво у коме свако ко је другачији, карактерно, емотивно, увек ће бити одбачен. Ако правимо такву заједницу, не правимо бољи свет – констатује.

Представа „Крокодил” прати унутрашњи свет и преломне догађаје дечака у његовом раном пубертетском периоду. Повучен и невидљив, он трпи вербално и физичко вршњачко насиље и неразумевање одраслих који његово искуство умањују, игноришу или не виде, обузети својим проблемима. Оно што Давид не сме или не уме да изговори, враћа му се као бол: у облику крокодила који га изнутра гризе. Када се болу не да име, он расте и почиње да уједа. Ипак, најизазовнија околност овог дечака није бука насиља, већ тиха, упорна усамљеност која траје годинама, кроз одрастање без ослонца.

Представа „Крокодил” нуди перспективу детета које расте у свету где је различитост повод за казну или занемаривање, уместо за бригу и нежност. Обраћа се младима, али и одраслима, отварајући питања одговорности заједнице према деци која одрастају под притиском норми, очекивања и насиља.