Реновирање духа паланке

Филозофско дело Радомира Константиновића „Философија паланке”, филозофија је на делу. Хватајући се у коштац с траумама свакодневног искуства – са оним на шта се академска филозофија увек само припрема – овај есеј о паланци филозофије, овај Константиновићев час анатомије над ма где хибернираним или хипнотисаним духом културе, јесте, одмах и овде, наговор на филозофију као аутентично критичко мишљење.

Попут других особених и значајних филозофских дела, и „Философија паланке” представља савремено рађање филозофије из промишљања конкретних проблема егзистенције. Ту је посреди процес разлучивања филозофског мишљења од савременог мита, јер паланачка мудрост није ништа друго до прикривени мит, а филозофија је управо деконструкција прикривених митова.

Као ни једно друго теоријско дело написано на српском језику, „Философија паланке” постојано, већ пуне четири деценије, провоцира мишљење (и оно аутентично и оно неаутентично).

Бавећи се духом паланке као феноменом који се увек реновира – који улази час у једну, час у другу област искуства, који се ту повлачи у сферу приватности, а ту се излива у друштво и државу, и окупира јавност и политику – „Философија паланке” не губи актуелност дискурса, но у периоду разобручавања српског национализма крајем осамдесетих и током деведесетих година прошлог века, имала је она повишен степен актуелности, јер је национализам објективни дух паланке, као што је нацизам њен апсолутни дух.

Данас, док српско друштво колебљиво стоји пред вратима Европске уније, ово Константиновићево дело – које, у себи затворен, дух паланке објашњава као поништавање отворености „светског духа” – поново представља изразито релевантно штиво повишене актуелности. Стога не чуди да су се прошле године, уз седмо издање дела, појавили и зборник радова „Феноменологија духа паланке – нова читања ’Философије паланке’ Радомира Константиновића” (приређивач Ненад Даковић,Откровење,2008), и два веома негативна осврта на дело.

Настављачи

У поменутом зборнику текстова двадесет аутора – који бисмо могли назвати „Време с Константиновићем”, односно „Време с ’Философијом паланке’” – уз осврте на критички значај дела, налазе се и радови који, такође у духу строгог интелектуалног антиакадемизма, истражују нове манифестације духа паланке.

Преводитељка Константиновићеве књиге на мађарски језик, Викторија Радич, бави се психоанализом овог феномена. Укратко, њен есеј могли бисмо да интерпретирамо овако: Искуство сваког човека је и паланачко, само што су једни тога свесни, а други не. Једни се у себи духу паланке постојано супротстављају, други му подлежу. Једни знају када нису мислили слободно, а други тај налог ауторитарности прихватају као нешто суштински своје. Индивидуа се у себи непрестано бори против појединца који представља дух паланке.

Текст Владимира Тасића бави се духом паланке глобалног потрошачког друштва, указујући на појединца потрошача као на инкарнацију духа паланке – у којој је произвођач скривен и заборављен.

С нешто више дуга професији филозофа, текстови Ивана Миленковића о разлици и додирној тачки Хајдегерове и Константиновићеве филозофије, те Милорада Беланчића који – у највећој мери као одговор на негативну критику Слободана Антонића – представља најсавременији увод у Константиновићево фамозно дело. Беланчић, између осталог, лукавство духа паланке, изврсно идентификује у битној манифестацији на политичкој сцени Србије, указујући на то да је Милошевићев режим пао, не само у судару с демократијом, него и због изневерених очекивања која је обећао у духу паланке. Већина разочараних паланчана прешла је у опозицију и тамо са собом увела и своје паланачке тежње. „Паланка је у стању да мења идеолошке и политичке костиме”, увиђа Беланчић.

У зборнику се могу прочитати и они искази одушевљења Константиновићевим делом, који су управо супротни тежњи тог дела за строгим критичким мишљењем. Тако, Драган Великић Константиновићеву књигу сматра „нашим Светим писмом”, а Бранка Арсић размишља о „неком закону по коме нико у овој земљи не би могао постати пунолетан пре него што прочита Философију паланке и понуди јасна сведочанства о разумевању природе паланачког духа”. Обе изјаве, и баналне и ауторитарне, Константиновићево дело посматрају као некакву завршну реч. Напротив, „Философија паланке” је зачетак недовршивог истраживања једног, погубним последицама омнипотентног феномена. Сам Константиновић о томе тврди: „... кажем ли крај духа паланке, нисам ли (тим казивањем) ја сам тај дух паланке који проговара кроз мене?”

Порицатељи

Две врло оштре критике, она Слободана Антонића изнета у недељнику „Печат”, и она Предрага Палавестре, записана у његовој „Историји српске књижевне критике”, имају исто полазиште и сведоче о подједнаком неразумевању Константиновићевог предузећа. Обе „феноменологију духа паланке” погрешно тумаче као критику менталитета, те се тако узалудно обрачунавају са оним што је и имплицитни објекат критике самог Константиновића. Дух паланке није менталитет. Штавише менталитет је увек конструкција паланачког духа.

Антонић пише: „Свепаланачка Србија се, по Константиновићу, самоникло и ендогено развијала, морала се развити и увек ће се развијати само и једино у нацистичку Србију.” Антонић ту најпре не узима у обзир Константиновићеве речи: „Српски нацизам је могућ као и сваки други нацизам.” Затим, он се не обазире на то да Константиновић никада не тврди како је Србија свепаланачка, нити да се у њој дух паланке нужно развија у нацизам. Оваква тврдња била би заправо израз огорченог паланчанина. Константиновић српски нацизам из времена Другог светског рата евидентира као апсолутизацију духа паланке, а постојање тог и таквог нацизма није конструкт, него историјска чињеница.

Анализирајући, пре свега, у српској култури опредмећене изразе паланачког духа, Константиновић указује на антрополошки проблем, проблем који прелази границе нације, друштва и државе, мада одређене особености задржава у тим оквирима. За паланачки дух, наиме, Константиновић тврди да „нема земље у којој он није могућ”.

Предраг Палавестра, смештајући дело Константиновића у регистар „партијске културе титоизма”, тај свој налаз, у разговору за „Вечерње новости”, објаснио је тврдећи да Константиновић „Философију паланке” пише „у духу ставова Коминтерне о ’угњетачком’ српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и ’српски нацизам’”.

Ако је Коминтерна и налагала ставове о угњетачком српству, такво што не постоји у Константиновићевом тексту. Константиновић ниједног тренутка не говори о некаквим одликама народа, српског или ма ког другог!

Кад Палавестра прозива Константиновића као некадашњег партијца, то, као чињеница, није у вези с Константиновићевим филозофским делом, јер „Философија паланке” нити је партијско, нити је идеолошко дело. Најзад, Константиновић је те 1969. године написао књигу чија критика инхерентно обухвата и делове његовог сопственог партијског искуства под режимом Ј. Б. Тита.

Тумачена у духу паланке као критика менталитета и куђена да је „антисрпска”, „Философија паланке”, у својој светској изврсности, представља заправо „најсрпскије” до сада написано филозофско дело.