Мир страшнији од рата

Пројекцијом филма "Жиг убице" Марка Мандена о британским војницима који су мучили заробљенике у Ираку, у дворани Културног центра Београда вечерас ће бити завршен Трећи филмски фестивал "Слободна зона".

Овогодишњи фестивал одликују филмови врло директних порука и ангажованих и шокантних тема - од мучења заробљеника у Ираку и Чилеу, преко тешког живота напуштене деце или особа са хендикепом, до хапшења новинара и актуелне прерасподеле политичке, економске и војне моћи у свету.
Малобројни, али одабрани страни гости фестивала своју су ангажованост показали, пре свега, експликацијама тема у својим филмовима, али и личним ставовима које су смело износили у разговору са публиком после пројекција. Трећу "Слободну зону", са чак 10 распродатих пројекција, посетило је више од 6.000 гледалаца, што је за сваку похвалу!

Током фестивала приказан је филм "Будина изгубљена деца" Марка Феркерка, потресна прича о напорима будистичког монаха да напуштене дечаке преобрази од стидљивих дечачића у младиће пуне самопоуздања.

- Филм сам почео цитатом "Уметност је живот који се учи" што ми је била водиља у сликању света, у којем половина дечје популације одраста у глади и болести. Њима се, тако, одузима детињство, а ми на то не реагујемо и остајемо неми. Будистички монах Кру Бах, некадашњи боксер, покушава да помогне деци која расту у сиромашној области Тајланда, познатој по шверцу дроге. Његов начин помоћи је другачији од уопштеног западњачког приступа. Он дечаке учи да се повежу са физичким светом око себе, али да мир пронађу искључиво у себи. Сматрам да је помоћ у вештини живљења, снази личности и личном поуздању много значајнија од било какве врсте материјалне помоћи - сматра редитељ Феркерк, чији је филм београдска публика примила врло емотивно.

У разговору са гледаоцима редитељ је додао да је монаха Круа Баха снимао годину дана у храму, у којем је изградио сиротиште, школу и клинику, дакле, уточиште за дечаке који га виде као шамана, другог оца, тренера и, изнад свега, пријатеља.

У кратком документарном филму "За четири године", хрватски редитељ Небојша Слијепчевић упознао нас је са парализованим двадесет шестогодишњим Дамиром који се нада да ће за четири године проходати и постати холивудска звезда.

- Дамир је филмофил, има велику колекцију филмова и дневно гледа по три, четири филма. Он је свестан свог хендикепа, али има снаге да се бори. Труди се да буде оптимиста јер жели да буде глумац, и да се опроба у Холивуду - истакао је редитељ Слијепчевић.

У другом хрватском документарном филму "Пањ пун олова" Бранко Шмит одсликао је немогућност хрватског ратног ветерана, оболелог од посттрауматског ратног синдрома, да се укључи у данашње хрватско друштво.

- Пет година сам наговарао јунака овог филма да снимамо. Током снимања увек је носио један метак и када би га наљутио говорио ми је "овај метак је твој, иде ти право у главу". Међутим, иако је у рату био снајпериста, он је добар човек, брижни родитељ и отац кога деца воле. Овај филм сам снимио јер сам желео да проговорим о проблему који нико не признаје, као и о људима којима је мир страшнији од рата - истакао је редитељ Шмит.

Због деликатности теме, Шмит је реализовао филм тако да гледалац не види лице главног протагонисте, нити га чује, тако да је непрепознатљив. Редитељ је истакао да је "Пањ пун олова" опомињући филм јер на обе, некада сукобљене, стране има на хиљаде оваквих и сличних напаћених војника. У протеклих седам година, само у Хрватској, убило се око 1700 учесника грађанских сукоба и рата на простору бивше СФР Југославије.