Учитељ развози ђаке и поправља школу

Алин Поток, Златибор – Завејао ових дана снег пољане златиборске, заледио путеве, али за једну црвену „хонду”, 22 године стар аутомобил, није то препрека да се пробије до школе у Алином Потоку. Овдашњи уча Раде Јездић, најбољи учитељ у Србији – једини просветни радник минулог Савиндана награђен Светосавском наградом – на наставу не касни, мада сваки дан овде долази из Ужица, прелазећи аутомобилом 88 километара дневно у оба правца.

Запуца Раде из града на Ђетињи рано ујутру, па преко Златибора окрене уским сеоским путевима до Алиног Потока, у дубинама златиборским. Успут, у оближњим Рудинама, повезе својим аутом двојицу својих ученика, па заједно иду на наставу у Алин Поток. Кад су велики сметови, или расклиматана „хонда” онемоћа, учитељ млађег ђака узме у наручје, старијег за руку, па пешке до пет километара удаљене школе. И тако из дана у дан, зими теже, кад сунце огреје лакше. А тај неуморни учитељ Раде, кога цео крај зна и уважава, ради на одређено време, без сталног запослења.

– Наш учитељ је најбољи – вичу, као у хору, његови ученици.

– Лепо нас учи, никад се не љути, па ни кад смо немирни. Увек је насмејан, поносни смо што добија награде. Ево, уз наставу вежбамо с њим и фолклор, карате, па и заплешемо – каже ђак Горан Пљесковић.

Помогао и реновирање школе

Свега шесторо ђака је овде, троје у другом, троје у трећем разреду четвороразредне школе у Алином Потоку. Некад, кад су села била бројнија, у клупама овде било је 250 ученика. Сада Алин Поток има једва нешто више сељана. Седе малишани и уче у пристојно уређеној учионици, са две табле и једном прастаром рачунаљком. Школска зграда споља огромна, богзна кад грађена и већим делом руинирана. Али простор за ђаке, мањи део те зграде, модерно је направљен, недавно реновиран. До пре две године, кад су кренули радови на реконструкцији, страховало се да се дотрајало здање не обруши, а деца су у пољски ве-це морала преко блата.

– Учитељ Раде је најзаслужнији што је овај део школе обновљен. Он је прави ентузијаста, спреман је да први засуче рукаве кад нешто треба да се уради. С лопатом, мешалицом, крампом, стотине метара ископаних канала је малтерисао, глетовао и шта све друго није радио да би ђаци овде добили пристојан простор. Пре подне учи децу, а по подне ради на обнови школске зграде и сеоским акцијама. Пријатељи и донатори му помажу, подршку добија и од директорке матичне школе у Чајетини Милке Васиљевић и чајетинског општинског руководства. Децу пази као своју, бесплатно их вози, кад затреба у школи и пресвуче, окупа, осуши им чарапе. Нема оваквог учитеља надалеко – каже о њему мештанин Алиног Потока Владан Дабић, који је, мада инвалид, и сам мајсторским пословима неуморно учествовао у реновирању школе. Заједно са учитељем и осталим мештанима правио је прошле године велико купалиште на реци Катушници. Направили су три и по метра високу брану, порибили са 200 килограма рибе језеро, прошлог лета многи су долазили овде на купање.

Награде део каријере

Учитељ Раде Јездић има 38 година, завршио је учитељски факултет, ожењен је и има троје деце, а у Алином Потоку ради око две и по године (пре тога радио је у ужичкој школи „Нада Матић”). Награде су постале део његове радне каријере. Претпрошле године био је једини учитељ награђен од општине Чајетина за изузетан допринос овдашњем развоју. Добио је, затим, специјалну награду Института „Чигота” за објављивање збирке песама коју су писали његови ђаци и ћерка Сузана, а Удружење Ужичана у Београду доделило му је признање као учитељу који је понос за струку и село. Недавно додељена Светосавска награда круна је свих тих признања човека који се сасвим посветио позиву и жељи да се оживе прелепа златиборска села.

И све то уз ону „ситницу”: такав уча је без сталног запослења. Још ради на одређено време, практично као замена учитељу Владимиру Радибратовићу, који је сада помоћник директора у матичној школи у Чајетини.

– Сигурно је да ћу још годину и мало дуже радити овде, а после је све неизвесно. Знате како је кад се ради на одређено. Мени је то, изгледа, судбина. Кад сам раније тражио посао, био сам спреман да идем и у најудаљенија села, па и 200 километара далека од Ужица, само да се запослим, чак и на Пештер где је зими и минус 30 степени. То сам написао Министарству просвете. Волим децу, а и моја „хонда” још служи. Ево спреман сам да, уколико добијем посао за стално, а волео бих да останем овде у Алином Потоку, у селу направимо рекреациони центар – казује за „Политику” учитељ Раде.

Кад је на Савиндан добио Светосавску награду људи из Министарства су му обећали помоћ око намере да дотрајали део школе претвори у рекреациони центар.

– Обећали су ми и да ће размотрити мој статус, па се надам да ћу, можда, добити посао за стално – вели насмејани учитељ, право благо скромног златиборског села...

Бранко Пејовић