Сумње у чуваре бомби

Уместо да као шок терапија нагло примири политичку кризу, ванредно стање, које је 3. новембра увео пакистански председник у генералској униформи, из дана у дан је продубљује.
Пакистанско све извесније клизање ка суштинској нестабилности се прати са несумњивом забринутошћу, која је сигурно највећа у Вашингтону. Пакистан је Америци од септембра 2001. главни савезник у борби против Ал Каиде и најистуренији фронт у рату против терора чије је главно бојиште тренутно у суседном Авганистану, и отуда Стејт департмент осуде Мушарафовог недемократског потеза комбинује са изразима "подршке Пакистану", грозничаво при том трагајући за опцијама и стратегијом која би водила ка излазу из ситуације која се по свему може окарактерисати као "паклени сценарио".

Његови главни елементи су прво могућност, која је све реалнија, да се друга по величини муслиманска земља (160 милиона становника), досад савезник Запада, претвори у нови расадник исламског радикализма. Клице за то су већ посејане: покрајине уз авганистанску границу већ су постале "тврђаве талибана", а летошњи догађаји у самом Исламабаду, у једној од његових највећих џамија, показали су да се вирус верског фундаментализма раширио и по целој земљи. Коначан доказ за то био је самоубилачки напад приликом повратка Беназир Буто из политичког егзила, када је погинуло око 140 људи.

Али оно од чега се америчким стратезима диже коса на глави, јесте друга могућност - да се исламски екстремисти докопају пакистанског нуклеарног арсенала. Главни закључак из анализа које су о овој теми последњих дана објављене у водећим америчким дневницима, пре свега у "Њујорк тајмсу" и "Вашингтон посту", јесте да су опасне играчке у несигурним рукама - али и да се у овакву ситуацију дошло и због тога што је Бела кућа, дајући предност "вишим циљевима", деценијама жмурила пред нуклеаризацијом Пакистана.

Он данас поседује између 24 и 55 атомских глава, укључујући ту и ракете које могу да их добаце чак до Медитерана. Тврди се да Америка не зна тачно где су све ускладиштене, али да је добила уверавања како су безбедне, пре свега зато што се атомска језгра чувају одвојено од детонатора, као и од ракетних система. Кључеве од атомских силоса наводно има само уски круг генерала лојалних главном међу њима, Первезу Мушарафу.

Али, колико су ови чувари поуздани? Пакистанска армија је све донедавно сматрана најстабилнијом институцијом у Пакистану, земљи која је пре 60 година створена, да би тек накнадно постала нација, у чему, по многим оценама, ни до данас није успела.

Војска је више од 30 година постојања Пакистана директно управљала земљом, и вероватно била један од кључних фактора очувања њене целовитости. Запад је зато благонаклоно гледао и на пуч из 1999. којим је на власт дошао генерал Мушараф, који је после 2001. постао главни партнер и позадинска подршка за НАТО рат против талибана у Авганистану - на сличан начин као што је генерал Зија ул Хак то био током осамдесетих, у џихаду против тамошње совјетске окупације. Жмурење пред нуклеарним амбицијама Исламабада, развоју његове "исламске бомбе" започетом још пред крај шездесетих, осветило се 1998, када је Пакистан извео чак пет атомских експлозија - и драматично урушио ионако непоуздан систем глобалног нуклеарног надзора.

Накнадно се, наиме, испоставило да је "отац пакистанске бомбе", нуклеарни физичар Абдул Кадир Кан, више од једне деценије водио приватни "нуклеарни базар", лиферујући "ноухау" за атомско оружје свим "непоћудним режимима" с врха листе главних непријатеља Америке - од Ирана, Северне Кореје до Либије. Овај скандал је пуне димензије добио тек 2004, када је Кан признао коме је све, за добре паре, помагао. Али, пошто је у међувремену стекао статус националног хероја, за ово му није суђено - Мушараф га је специјалним указом помиловао, и данас је овај 72-годишњак у кућном притвору у Исламабаду, недоступан за експерте ЦИА који сигурно за њега имају много питања.

Оно што се пак зна, то је да су двојица Канових колега 2001. у Авганистану имали контакте са лидерима Ал Каиде, али је нејасно какву су им експертизу пружили. У сваком случају, тај сусрет није био безазлен.

Оно што је пак повод за актуелне бриге, јесте могућност да се, у контексту најновије кризе, армија подели. У њој је сада сваки пети официр Паштун, припадник племена које живи у пограничном подручју, с обе стране државне међе, чије су симпатије према талибанима веома јаке. У најновијим анализама истиче се и чињеница да је војска већ инфицирана вирусом исламског радикализма, који се нарочито примио у војној обавештајној служби, иначе најзаслужнијој за стварање талибанског покрета у завршници борбе против совјетске окупације Авганистана.

То све значи да је пакистански заплет понајмање питање демократије и тога да ли ће Мушараф скинути или задржати генералску униформу. У игри је много већи и за глобалну безбедност много опаснији улог.

Лахоре - Лидер пакистанске опозиције и бивша председница владе Беназир Буто најавила је јуче да ће њена страна највероватније бојкотовати парламентарне изборе почетком следеће године. "Пакистанска народна партија највероватније неће учествовати на предстојећим изборима", изјавила је Буто преко телефона групи новинара, пренео је АП. "Чини се да избори нису ништа друго него режирана представа за останак на власти Пакистанске муслиманске лиге... Закључили смо да, чак и ако освојимо власт, то неће бити суштинска власт, већ само привид власти", рекла је она.

Танјуг