Прети ли нуклеарка Козлодуј Србији

Бугарски парламентарци су ових дана изгласали одлуку да влада ове суседне државе затражи од Европске уније дозволу за активирање два реактора у нуклеарној електрани Козлодуј, чији је рок трајања процењен на 2011. и 2013. годину. Да ли би њихово активирање представљало ризик по Србију? Нуклеарни експерти, који су, наравно, поборници ове врсте енергије, мисле да не би, други стручњаци су скептични. Домаћи систем за рану најаву радијационих акцидената постоји, али Србија нема план деловања у случају хаварије. Закон који би требало да омогући оснивање агенције чији би стручњаци донели план деловања управо је у скупштинској процедури, пет година откако је његова неопходност истакнута.

Два реактора Козлодуја које Бугари желе опет да покрену, реактори 3 и 4, угашена су 2006. године, пред приступање Бугарске ЕУ, на изричит захтев Брисела, којем се није могло противречити ни налазом међународне екипе стручњака да нема техничких разлога за њихово затварање пре рока. Реактори 1 и 2 су избачени из погона 2003. године, осам година након што их је америчко министарство енергије сврстало у десет најопаснијих реактора на свету. У безбедност реактора 5 и 6 није се сумњало до септембра 2007. године, када је један од њих морао да буде привремено затворен због кратког споја који није довео до радиоактивног цурења, али се сматра да су они данас ипак у добром стању.

Већина грађана Србије атомску енергију не памти по благодетима, него по чернобилској хаварији. Др Илија Плећаш, који је на челу лабораторије за заштиту од зрачења и заштиту животне средине Института за нуклеарне науке Винча, није један од оних који сматрају да се треба плашити реактивирања Козлодуја, нити би га забринуло ако би поново било покренуто свих 17 нуклеарних електрана које постоје у кругу од 400 километара око Србије, много ближе него што је Чернобил. Овај стручњак сматра да је мораторијум на атомску енергију, који је у Србији заведен пре 15 година, и неће истећи још 10 година, уназадио и нашу енергетску сигурност и наше стручно знање, будући да се студентима уопште више не предаје о могућностима нуклеарних постројења.

– Само нестручност и непажња могу да изазову катастрофу, што се догодило у Чернобилу, и њих се треба плашити, као што се и хидроелектрана и термоелектрана треба прибојавати много више него што већина људи претпоставља. Када брана на хидроелектрани прсне, како се догодило у Италији, Бразилу и Индији, десетине хиљада људи настрада за свега неколико минута. Термоелектрана „Никола Тесла” избацује 326 килограма сумпорне киселине у радијусу од 100 километара иако је дозвољено само 20 килограма, што је перманентна тридесетострука катастрофа. Стручњаци у Козлодују су врсни, обучавани су на Западу и у Русији, реактори су пре неколико година, када сам их ја обишао, деловали исправно, импресивно и нимало застрашујуће – сећа се др Плећаш.

Много запуштеније, додуше на фотографијама, Козлодуј је изгледао професору др Иштвану Бикиту, председнику регулационог тела за радијациону и нуклеарну безбедност Министарства за науку и технолошки развој, али и он сматра да би било преурањено већ сада се прибојавати. Смиреност професор др Бикит темељи на компликованој процедури за поновно стављање реактора у погон. Вероватно је да су Бугари у међувремену контролисали угашене делове Козлодуја, што је обавезно за сваки реактор који и садржи горивне елементе, објашњава он, али најважније је што ЕУ извесно неће дати одобрење за активирање док се стручњаци Агенције за атомску енергију из Беча не увере да нема ризика од акцидента.

Наравно да свако покретање реактора, нарочито оног који је био угашен, може да буде опасно, али зато и постоји тако сложена процедура. Наш је проблем што план деловања у случају акцидента није израђен, мада на Закон о заштити од јонизујућег зрачења и нуклеарној сигурности, као и на успостављање агенције који би направила план, чекамо пет година. План је неопходан јер смо осамдесетих година прошлог века, у време Чернобила, слушали стручњаке како потпуно различито тумаче резултате мерења и саветују људе шта треба да предузму да би се заштитили. Једни су препоручивали женама да треба да абортирају, други су имали супротно мишљење, ни око хране се нису слагали, као ни око било које мере заштите. Ако дође до акцидента, не смемо себи допустити да се такво неслагање понови – рекао је професор др Бикит.