Темељ српске уставности

Сретењски устав из 1835. године је први писани Устав у историји модерне Србије. Донет 15. фебруара на православни празник (Сретење Господње), Сретењски устав представља један од најзначајнијих државотворних догађаја у укупном политичком и правном развитку српског народа. Његов значај далеко превазилази чињеницу да је реч о првом уставном тексту: он је био јасна манифестација тежње Србије да се утемељи као уређена, правна и европска држава.

Доношење Сретењског устава није било изолован чин, већ резултат дугог историјског процеса започетог српским устанцима и борбом за аутономију у оквирима Османског царства. Устав је настао у тренутку када је Србија, иако још формално вазална, већ поседовала снажну унутрашњу самосвест и развијен осећај политичке самосталности. Као један од основних захтева старешинске Милетине буне из јануара 1835. године, Устав је представљао правни израз те самосвести и покушај да се државна власт институционализује и ограничи, чиме је постављен темељ српске уставности.

Сходно одредбама Сретењског устава, Србија је дефинисана као држава у којој власт више не произлази искључиво из воље владара, већ из Устава као највишег правног акта. Кнез је остао носилац извршне власти и задржао значајна овлашћења, али је његова власт први пут била подвргнута уставним ограничењима. Овим је направљен суштински прекид са оријенталним моделом апсолутне власти и начињен корак ка европском уставном поретку.

Подела власти, као једно од основних начела модерне државе, у Сретењском уставу добила је своју прву формалну артикулацију. Власт је подељена на законодавну , извршну и судску. Законодавна власт била је подељена између кнеза, Државног савета и Народне скупштине. Иако Народна скупштина није имала широка овлашћења и њена улога је била ограничена, пре свега на питања пореза и давања, само њено постојање имало је снажан симболички значај. Она је представљала први институционални облик учешћа народа у вршењу власти и наговештај будућег развоја парламентаризма.

Државни савет, као централни орган уставног система, имао је улогу противтеже кнежевој власти. Његов положај сведочи о настојању да се успостави равнотежа унутар државног апарата и спречи концентрација власти у једним рукама. Иако тај модел није био демократски у савременом смислу, он је био важан корак у правцу институционалне контроле власти и увођења принципа владавине права.

Посебно место у Сретењском уставу заузимају одредбе о судској власти. Проглашење независности судства представљало је једну од најпрогресивнијих одредби Устава. У друштву које је тек излазило из феудалних односа и произвољног вршења власти, ова одредба је имала снажну еманципаторску димензију. Иако Устав није садржао развијене механизме заштите судске независности, сама идеја да судија суди искључиво по закону представљала је темељ будућег правосудног система.

Најизразитији демократски потенцијал Сретењског устава огледао се у поглављу о „Обштенародним правима Србина”. Тим одредбама постављени су темељи модерног схватања грађанских права и слобода. Устав је гарантовао личну слободу, неприкосновеност приватне својине, једнакост пред законом, најпре оличену у заштити од произвољног кажњавања. Ове норме су значиле коначан раскид са правном несигурношћу и самовољом као доминантним обележјима претходног вазалног поретка.

Значајне су и одредбе о управној организацији државе. Подела Србије на округе, капетаније и општине представљала је покушај изградње ефикасне и рационалне управе и увођења елемената локалне самоуправе. Иако су практичне могућности за њихову потпуну примену биле ограничене, ове одредбе су јасно указивале на тежњу ка модерном државном апарату.

Ипак, краткотрајност примене Сретењског устава не умањује његов историјски значај. Напротив, његова вредност лежи у идејама које је утемељио. Он је постао трајни оријентир српске уставне мисли и полазна тачка каснијих уставних решења. Сретењски устав је у српску политичку културу трајно увео појам Устава као бране самовољи и симбола државне зрелости. Управо зато је његово доношење изазвало подозрење и отпор великих сила – које су у уставној Србији препознале опасан пример за сопствене интересе и стабилност постојећег поретка.

Сретењски устав је имао конститутивни карактер: он је обликовао појмове државе, власти, права и грађанства у српској политичкој мисли. Његово наслеђе огледа се и у томе што је у српску друштвенополитичку мисао трајно увео идеју да власт мора бити ограничена и одговорна. Та идеја, иако често нарушавана у пракси, остала је мерило легитимности државне власти. Сретењски устав је, стога, више од историјске чињенице – он је део уставног идентитета Србије.

У савременом тренутку, када се поново постављају питања о дометима уставности, владавини права и институционалној стабилности, Сретењски устав задобија нову актуелност. Он подсећа да је изградња државе дуготрајан и сложен процес. Зато, Сретењски устав остаје један од најважнијих симбола српске државности. Он сведочи о тренутку када је Србија, ослањајући се на сопствено историјско искуство и европске узоре, начинила одлучан корак ка модерној држави. Као такав, он није само део прошлости, већ трајни оријентир за разумевање садашњости и промишљање будућности српске државе.

*Доцент на Правном факултету у Крагујевцу