Позоришна година Стерији у част

Све ти знаш шта Руси, шта други дворови мисле, само што сам мислиш, тешко ти бива знати. Брак је кавез; птице споља унутра би хтеле, а које су већ унутра, те напоље желе…

Ово су речи Јована Стерије Поповића (Вршац, 13. јануара 1806 – Вршац, 10. марта 1856), српског драматичара, професора, правника, филозофа, педагога, од чијег се рођења навршава 220 година, те ће Народно позориште „Стерија” у Вршцу током целе 2026. све своје програме посветити обележавању ове годишњице. Обележавање је започело 13. јануара, на дан рођења најславнијег Вршчанина, драмског писца који је покренуо историјске промене у српској култури. Сматра се оснивачем српске драме, први је и један од најбољих српских комедиографа. Министар просвете Јован Стерија Поповић донео је 10. маја 1844. године указ којим је основан Музеум сербски у Београду, чиме се сматра оснивачем ове установе.

Славље Стерији у част наставља се у уторак, 10. фебруара, на дан када Народно позориште „Стерија” обележава 81 годину постојања. Том приликом биће одржана академија и представљена монографија „80 година Народног позоришта Стерија”. Свечани програм биће заокружен извођењем представе „Заборављени” у продукцији трупе „Лако ћемо” из Београда.

Име Јована Стерије Поповића (стерија на грчком језику значи звезда) осветлило је варош у Банату у којој је рођен у породици трговца грчког порекла Стерије Поповића и Вршчанке Јулијане Недељковић, кћерке сликара Николе Нешковића. Стеријина сећања на детињство вежу се и за сцене српских избеглица које је у Вршцу виђао. Родио се, како наводи у својој аутобиографији, од природе слабог телесног састава и болешљив. Са атрофираном левом руком, био је по страни многих дечјих игара које су захтевале већу снагу.

Нежна према свом првенцу из другог брака, мајка Јулијана убрзо увиђа да Стерију више занимају другачије игре, толико различите од дечјих. Зато му подстиче вољу за читањем, а културну традицију нашег 18. века Стерија учи од ње. Мајка Јована Стерије Поповића била је комуникативна жена, њена кућа била је стециште многих жена и Горње и Доње Вароши. Изненадна смрт његове мајке доприноси да млади Стерија прерано сазри. Ту се и завршава његово школовање у Вршцу и 1824. одлази у Темишвар, док претходно, четврти разред гимназије завршава у Сремским Карловцима.

Образовање је стицао и у Пешти и словачком Кежмароку. За време похађања школе у Пешти, млади Јован Поповић имао је прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце Мађарске…

Културно-просветни рад Јована Стерије Поповића је немерљив. Уз оснивање Друштва србске словесности као врховне културне установе, о његовом доприносу у развоју просвете у обновљеној Србији говори и закон о школској настави, где је сам састављао концепте свих уредби, па и додатних аката. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке, учествовао је у организовању првог београдског театра...

Нажалост, Стеријина прича није се завршила као и већина прича наших чувених писаца на најлепши начин. Он је на известан начин, како прича академик Душан Ковачевић, био удаљен из Београда.

– То је најблаже што могу да кажем, због политичких игара у које је био не својом вољом укључен, да би се та несрећна судбина завршила његовом смрћу у непуној педесетој години, у очевој кући у Вршцу. Мој драги професор Јован Христић ми је причао сцену коју је он опет чуо и која је по предању изгледала овако: када је Стерија дошао у Вршац после већ тешког обољења, везаног за претрпљени мождани удар и за проблем са плућима, и када је задње дане проводио лежећи у очевој кући, иначе познатог вршачког трговца, онда су грађани Вршца испред његовог дома на калдрму поставили кукурузовину да га кола која прођу не узнемиравају док напушта овај свет. То је била сцена коју сам запамтио као филмску слику, као слику судбине човека у кога се ми и данас кунемо, а који ће тестаментом забранити извођење „Родољубаца” 50 година после своје смрти. И то је, такође, мало познато јер свака наша прича о позоришту почиње са „Родољупцима” као једним од вероватно најзначајнијих комада у укупној историји драмске литературе – бележи Ковачевић уз коментар:

– Стерија се плашио да би прича о „Родољупцима”, у којој су поменути неки људи скривени иза симболичних псеудонима били препознати и да би породице могле да имају проблема. И то је испоштовано, наравно, као и прича са „Сумњивим лицем”, које није играно 20 и нешто година, па га је онда Нушић преправљао и играна је тек нека четврта или пета верзија.

Јован Стерија Поповић предано се старао о очувању споменика историје и културе, што у његово време није било нимало лако. У комедији надмашио је све оно што је у српској књижевности створено пре њега. По својој природи био је предодређен само за чисто интелектуална стварања, зато је баш у комедији дао пуну меру. Године 1854. објављена је његова збирка стихова „Даворје”… У склопу обележавања 150 година од рођења и 100 година од смрти Јована Стерије Поповића у Новом Саду је 1956. године основан фестивал „Стеријино позорје”. Позориште „Стерија” у Вршцу основано је да сачува бар део наслеђа овог српског просветитеља и драмског аутора чија дела су и данас једнако вредна и актуелна као у времену када су настала.