У освећену ствар се не дира

Панчево – Панчевци и житељи села преко Дунава, по старом познати као Пречани, нису много војевали током Првог српског устанка, али су затo овдашњи Срби, не марећи, па и у пркос Хабзбуршкој царевини, здушно помагали устанике у Шумадији храном, новцем и оружјем. За захвалност и награду сам вожд Карађорђе Петровић послао је у ову равницу 650 хвати дрвене грађе за печење цигле којом је подигнут велелепни храм Успења Пресвете Богородице, јединствена и у нас позната „црква са два торња”, иако у Панчеву владика не столује.

Овдашњи Срби, на челу са православном црквеном општином, те 1804. дрзнули су се још да у славу Карађорђеве победе над Турцима подигну спомен – крст у камену посвећен Светој Тројици. Био је то, према неким историјским изворима, и први споменик у Србији подигнут у част Устанка, освештан под окриљем ноћи 1. септембра исте године, на Великој пијаци у Панчеву, данашњем Градском парку.

Крст је досезао висину од 48 стопа (15,84 метра), сачињен је од мермера, али име клесара није сачувано. Подигнут је побуњеној Србији, да заувек подсећа на братство Срба с ове и оне стране Дунава, па и упркос чињеници, а то се може се сазнати из дневничког записа Ђорђа Живановића, једно време професора у панчевачкој гимназији, да је на том месту заправо виђен један други крст – римокатолички.

„Римокатоличка вера је била државна, а православно становништво у већини. Тај спор око првенства решио је бригадни генерал Петар Терзић и сам православац. Он је тај који је саветовао проти овдашњем Андреји Арсеновићу да преко ноћи некако сложе делове крста”, прибележио је Живановић.

То је и учињено под окриљем мрака свршеним чином, пред који су стављене војне власти.

И тако је импозантан у својој лепоти, а још више у поводу и поруци коју је огласио, Крст Свете Тројице на централном панчевачком тргу остао на пуних 137 лета, све до 1941, када је по наређењу управе града, састављене од фолксдојчера, уклоњен. Јер је баш то место, сведочио је и очевидац његовог уклањања на почетку Другог светског рата, професор Живановић, затребало тада властима за гробницу десет фолксдојчера, које је стрељала југословенска војска, те је издато наређење да се крст демонтира и однесе са трга. И нису помогли аргументи да је историјски, па и уметнички изузетно вредан, да су испод њега примане посете аустријских царева, а војници се заклињали и полазили у бој за Ломбардију, на Рајну и Констанцу, Верону... да је земљиште црквена имовина.

„На крају, потегнут је најјачи аргумент ’у освећену ствар се не дира’ и писмено о намерама да крст буде уклањен обавештена је Патријаршија, а епископ Валеријан је одговорио: „Добро да не руше и саму цркву.”

Али ништа није помогло. Власти су запретиле да ће крст бомбом разнети, а по молби црквене општине каменорезац Маринковић демонтирао је масивни крст од 108 делова, те су пренесени у порту Успенског храма, а сам крст унесен у цркву и целиван. У дневнику проф. Живановића сачувано је и мишљење ондашњих Срба о уклањању крста.

„Наши суграђани Немци, уклањањем ове древне светиње српског народа, показали су два значајна успеха: један је то што су пред светом показали степен своје трпељивости и како се љубав за љубав враћа, други што је на мeсту једног материјалног крста подигнуто више милиона крстова у срцима свих Срба, а ти крстови одолевају свакој сили.”

И тaкo и би. На два века од устанка, 2004. године, Панчевци су опет достојно изашли пред Карађорђа. Крст у славу Првог српског устанка наново је изграђен од ретке врсте италијанског, ружичастог мермера и враћен на своје место, у епицентар вароши на Тамишу.