Како су Срби табанали по будимским Табанима

Будимпешта – На будимској обали Дунава, испод стрмих падина Гелертовог брда с једне и брежуљка са чувеним краљевским дворцем с друге стране, све до педесетих година прошлог века простирало се српско насеље Табан. Тамо где се данас налазе подножје моста „Ержебет” и један од градских паркова, вековима су живели потомци 36.000 српских породица које су крајем 17. века стигле у Мађарску под вођством патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића.

Мало ко од неупућених туриста који туда свакодневно пролазе, па чак и становника мађарске престонице, зна да се на месту садашње травнате удолине простирала варош са балканским духом и медитеранском архитектуром, у којој се говорило српски, исповедала православна вера, свирале тамбуре и развијала једна жива заједница, остављајући неизбрисив печат у култури овог града, али и српског и мађарском народа у целини.

Међу знаменитим личностима које су рођене или неко време живеле у Будиму, свакако треба споменути композитора Корнелија Станковића који је ту рођен и умро, епископа, писца и историчара Симеона Кончаревића, историчара Јована Рајића, књижевника Милоша Црњанског, просветитеље Павла Соларића и Аврама Мразовића, адвоката, писца и политичара Јована Суботића.

Историчари кажу да је Табан била варош у вароши, у којој су се српски трговци, занатлије, свештеници, лекари и учитељи смењивали кроз генерације, носећи и чувајући дух јужних крајева из којих су поникли. Српска Црква Светог Димитрија, подигнута 1742. године, била је срце овог насеља. Под њеним сводовима крштавана су деца, венчавани парови, окупљала се заједница и читале посланице Вука Караџића. Он је овде боравио у више наврата, а ту је саставио и прву српску граматику и записивао народне песме, док је покушавао да у лековитим бањама Будима пронађе лек за своју болесну ногу.

У Табану су стварали други српски великани, почевши од Доситеја Обрадовића, који је управо у будимским круговима најпре ширио просветитељске идеје, до Лазара Лазаревића, трговца и добротвора који је финансирао обнову школа и зидао домове за сиромашне.

У малим кафанама, попут чувене „Код златног јелена” која је једина одолела походима савремених урбаниста, тада најпознатији српски песници читали су своје стихове, а водиле су се расправе о књижевним, мањинским и просветним темама.

Табан је био и трговачко средиште Будима, на чијим улицама су се продавале свеће, вино, бакарне посуде, и понеки фес, донет са југа. Ниједан празник није пролазио без поворке, црквеног звона и мириса свеже печене погаче, стоји у забелешкама историчара. Табан је тако био чувар српске културе и традиције далеко од Рашке, Косова и Метохије, одакле је највећи број сеобника дошао.

Међутим, историја није имала милости за табанске Србе. У годинама након Првог светског рата њихова заједница се полако осипала. Нове државне границе, асимилација, али и модернизација, довели су до постепеног нестанка Табана у оном облику у којем је вековима постојао. Како су у то време односи Мађарске и Југославије били захлађени, власти Будимпеште нису се много двоумиле када су педесетих година 20. века донеле коначну одлуку да сруше ово насеље и претворе га у зелену површину.

Званични разлог био је послератни „урбанистички развој”, који није поштедео ни српски храм. Срушени храм имао је изузетно вредан иконостас и библиотеку са старим штампаним књигама на црквенословенском и српскословенском језику. Уследили су систематска рушења кућа, брисање улица и промене топонима.

Ипак, Табан и данас живи, али у причама потомака својих некадашњих житеља, у мађарским и српским архивама, путописима, сликама и музичким записима. У архивима, посебно у Мађарској академији наука, чувају се документи, мапе и записи на српском језику, као сведочанства о прошлости овог краја. У Музеју града Будима могу се наћи старе фотографије Табана, међу којима су и снимци унутрашњости Цркве Светог Димитрија пре рушења. Макете Табана из 19. века приказују уредне редове кућа, вијугаве улице и винограде како се протежу уз Гелертово брдо.

Збачај Табана на културној и историјској мапи српског народа тако и даље траје. У старим списима, али и у делима савремених аутора, о њему се говори као о једном од најстаријих и најорганизованијих српских насеља у оквиру Хабзбуршке монархије. Многе породице српског порекла које су вековима живеле у Табану, расељене су широм Будимпеште или су се иселиле у Југославију, а на место своје некадашње цркве, Срби из мађарске престонице су у новије време поставили пригодно спомен-обележје, као подсећање на некадашњу српску историју и славу на овим просторима.