Време је за репрезентацију 2032.

Сјај буђења српског шаха, од 2020. наовамо, брзо је бацио у засенак мрачне деценије таворења. У периоду дубоке кризе шаховског савеза, око 2010, појавила су се два светла у тами, бесплатне и ванинституционалне школе за таленте ШК „Итака” 2009. и ШК Београд, 2012. Из „Итаке” је израстао европски шампион Александар Инђић, а из Академије ШК Београд његов саиграч из златне репрезентације Србије Велимир Ивић, те репрезентативке Адела Великић и Јована Срдановић. Кроз Академију ШК Београд прошла је и европска првакиња Теодора Ињац, а комплетну обуку добили су будући репрезентативци у проблемском шаху, европски и светски јуниорски првак Илија Серафимовић, Марко Ложајић и Живојин Перовић.

Тренерски рад велемајстора Драгољуба Велимировића и Бранка Дамљановића у „Итаци” финансирао је мајстор ФИДЕ и софтверски инжењер Владимир Дамјановић, а у ШК Београду су председник Аца Милићевић и директор Академије Миодраг Мушовић налазили средства не само за тренерски рад, него и за путовања на међународна такмичења.

Људска брига с једне стране, а финансијска помоћ с друге, неопходни су да би се највећи таленти на време укључили у светску трку за подмлађивање шаха, која границу велемајсторске титуле опасно приближава 12. години живота, а врхунац каријере спушта испод 30.

Доласком нове гарнитуре људи у Шаховски савез Србије крајем 2020, претходно припремљени потенцијал је процветао и нагло се крунисао историјским успесима. Прва екипна медаља Србије на европским првенствима (2023) била је одмах златна, први улазак међу десет на Олимпијади 2024. донео је пето место, прва одбрана медаље била је успешна: бронза на Европском првенству 2025.

У истом периоду низале су се појединачне европске титуле: листом првенци у српском шаху. Алексеј Сарана је дошао у Србију као европски првак 2023, Александар Инђић га је наследио 2024, а Теодора Ињац постала европска шампионка 2025. На све то, четрнаестогодишња Вера Вујовић је постала кадетска првакиња Европе 2024. и ове године одбранила исту титулу!

У тој златној вртешци, од које се мути у глави, лако се заборавља да успеси неће трајати сами од себе. Прво је изостала адекватна реакција државе на све ове подвиге, објашњена променом Закона о спорту којом је ниво шаховског европског шампионата деградиран испод захтева за државне награде и национална признања.

Шаховски савез Србије, интензивније него икада, ради на популаризацији. Интересовање на локалном нивоу расте, улаже се у такмичења која се нижу, али нове генерације морају да знају шта их чека ако после дугог пута стигну до врха пирамиде. У том правцу се прво очекује да појединачна сениорска првенства државе добију одговарајући статус, а потом и репрезентативци.

Гледајући унапред, не виде се скори наследници садашњих репрезентативаца. Од омладинаца, у првих 100 су само Андреј Љепић (2009) и Вук Дамјановић (2006). Управо су они међу талентима којима је посвећена ова анализа.

Највећи рани дар хитно захтева најбољег тренера, јер то је дете које може да живи за шах и од шаха. Ако не успе, изгубиће много, за разлику од хиљада оних којима су кадетске медаље биле само успутна радост, без обавеза. Прави дар може да одреди и да му на прави начин помогне, само врхунски тренер.

Андреј Љепић је одавно доказао свој дар, али још није добио специјални третман какав заслужује. Обрнут је пример Вука Дамјановића, који је растао у благородном окружењу „Итаке”, о чему говори његов отац Владимир:

– Мени је речено да је велемајстор Драгољуб Велимировић „невероватни геније” и да на сваки начин треба некако радити са њим. Добио сам прилику, два дана по неколико сати, и научио више него за годину дана нормалног рада. Тада сам имао рејтинг мало испод 2.400 поена и у исто време решио да се не бавим шахом. Кључ је да ли се могу научити алгоритми које он користи.

Различити полазници напредовали су различитим темпом?

– Од Велимировића је највише добио интермајстор Марко Ненезић, позициониста, јер је од снаге 2.250-2.300 за годину дана дошао до барем 2.450. Касније је био први у Параћину, на једном од најјачих турнира у Србији, али нажалост није наставио том узлазном линијом. Инђић је био најјачи од деце када је дошао са 13-14 година, вероватно 2.400 по снази. Био је најпосвећенији и напредовао константно. Ако покушам да сумирам Велимировићев допринос, то су сопствени, јединствени алгоритми у завршницама и динамичким позицијама, игра на мат, феноменална способност преноса знања, посвећеност да своје разумевање пренесе на млађе и подигне националну школу шаха.

Уз Велимировића је у „Итаци” од почетка радио велемајстор Бранко Дамљановић.

– Бранко је такође фантастичан тренер. Мој Вук је пуно научио од њега, Ивана Иванишевића и Милоша Перуновића. И Бранко има своје алгоритме за позициону игру и завршнице, и он је био у светском врху. Сада би Дамљановић могао да одигра кључну улогу у подизању шаховске школе. Иванишевић и Перуновић такође могу и желе да помогну. Ми смо мала земља али смо у врху јер имамо такве дивове као што је био Велимировић, и таленте као што је Инђић.

Већ давне 2010, рубрици посвећеној почецима „Итаке”, клуба чије име надахњује Владимиров отац Рале Дамјановић, чувени рецитатор и публициста, дат је наслов „Стварање репрезентације 2020.”. Предвиђања су се обистинила много раније. Сада је време да се гради репрезентација 2032; да Шаховски савез Србије што пре ангажује Дамљановића, Иванишевића или Перуновића, да циљано помогну десетогодишњем Леониду Ивановићу и осталим натпросечним талентима.