Vreme je za reprezentaciju 2032.

Sjaj buđenja srpskog šaha, od 2020. naovamo, brzo je bacio u zasenak mračne decenije tavorenja. U periodu duboke krize šahovskog saveza, oko 2010, pojavila su se dva svetla u tami, besplatne i vaninstitucionalne škole za talente ŠK „Itaka” 2009. i ŠK Beograd, 2012. Iz „Itake” je izrastao evropski šampion Aleksandar Inđić, a iz Akademije ŠK Beograd njegov saigrač iz zlatne reprezentacije Srbije Velimir Ivić, te reprezentativke Adela Velikić i Jovana Srdanović. Kroz Akademiju ŠK Beograd prošla je i evropska prvakinja Teodora Injac, a kompletnu obuku dobili su budući reprezentativci u problemskom šahu, evropski i svetski juniorski prvak Ilija Serafimović, Marko Ložajić i Živojin Perović.

Trenerski rad velemajstora Dragoljuba Velimirovića i Branka Damljanovića u „Itaci” finansirao je majstor FIDE i softverski inženjer Vladimir Damjanović, a u ŠK Beogradu su predsednik Aca Milićević i direktor Akademije Miodrag Mušović nalazili sredstva ne samo za trenerski rad, nego i za putovanja na međunarodna takmičenja.

Ljudska briga s jedne strane, a finansijska pomoć s druge, neophodni su da bi se najveći talenti na vreme uključili u svetsku trku za podmlađivanje šaha, koja granicu velemajstorske titule opasno približava 12. godini života, a vrhunac karijere spušta ispod 30.

Dolaskom nove garniture ljudi u Šahovski savez Srbije krajem 2020, prethodno pripremljeni potencijal je procvetao i naglo se krunisao istorijskim uspesima. Prva ekipna medalja Srbije na evropskim prvenstvima (2023) bila je odmah zlatna, prvi ulazak među deset na Olimpijadi 2024. doneo je peto mesto, prva odbrana medalje bila je uspešna: bronza na Evropskom prvenstvu 2025.

U istom periodu nizale su se pojedinačne evropske titule: listom prvenci u srpskom šahu. Aleksej Sarana je došao u Srbiju kao evropski prvak 2023, Aleksandar Inđić ga je nasledio 2024, a Teodora Injac postala evropska šampionka 2025. Na sve to, četrnaestogodišnja Vera Vujović je postala kadetska prvakinja Evrope 2024. i ove godine odbranila istu titulu!

U toj zlatnoj vrtešci, od koje se muti u glavi, lako se zaboravlja da uspesi neće trajati sami od sebe. Prvo je izostala adekvatna reakcija države na sve ove podvige, objašnjena promenom Zakona o sportu kojom je nivo šahovskog evropskog šampionata degradiran ispod zahteva za državne nagrade i nacionalna priznanja.

Šahovski savez Srbije, intenzivnije nego ikada, radi na popularizaciji. Interesovanje na lokalnom nivou raste, ulaže se u takmičenja koja se nižu, ali nove generacije moraju da znaju šta ih čeka ako posle dugog puta stignu do vrha piramide. U tom pravcu se prvo očekuje da pojedinačna seniorska prvenstva države dobiju odgovarajući status, a potom i reprezentativci.

Gledajući unapred, ne vide se skori naslednici sadašnjih reprezentativaca. Od omladinaca, u prvih 100 su samo Andrej Ljepić (2009) i Vuk Damjanović (2006). Upravo su oni među talentima kojima je posvećena ova analiza.

Najveći rani dar hitno zahteva najboljeg trenera, jer to je dete koje može da živi za šah i od šaha. Ako ne uspe, izgubiće mnogo, za razliku od hiljada onih kojima su kadetske medalje bile samo usputna radost, bez obaveza. Pravi dar može da odredi i da mu na pravi način pomogne, samo vrhunski trener.

Andrej Ljepić je odavno dokazao svoj dar, ali još nije dobio specijalni tretman kakav zaslužuje. Obrnut je primer Vuka Damjanovića, koji je rastao u blagorodnom okruženju „Itake”, o čemu govori njegov otac Vladimir:

– Meni je rečeno da je velemajstor Dragoljub Velimirović „neverovatni genije” i da na svaki način treba nekako raditi sa njim. Dobio sam priliku, dva dana po nekoliko sati, i naučio više nego za godinu dana normalnog rada. Tada sam imao rejting malo ispod 2.400 poena i u isto vreme rešio da se ne bavim šahom. Ključ je da li se mogu naučiti algoritmi koje on koristi.

Različiti polaznici napredovali su različitim tempom?

– Od Velimirovića je najviše dobio intermajstor Marko Nenezić, pozicionista, jer je od snage 2.250-2.300 za godinu dana došao do barem 2.450. Kasnije je bio prvi u Paraćinu, na jednom od najjačih turnira u Srbiji, ali nažalost nije nastavio tom uzlaznom linijom. Inđić je bio najjači od dece kada je došao sa 13-14 godina, verovatno 2.400 po snazi. Bio je najposvećeniji i napredovao konstantno. Ako pokušam da sumiram Velimirovićev doprinos, to su sopstveni, jedinstveni algoritmi u završnicama i dinamičkim pozicijama, igra na mat, fenomenalna sposobnost prenosa znanja, posvećenost da svoje razumevanje prenese na mlađe i podigne nacionalnu školu šaha.

Uz Velimirovića je u „Itaci” od početka radio velemajstor Branko Damljanović.

– Branko je takođe fantastičan trener. Moj Vuk je puno naučio od njega, Ivana Ivaniševića i Miloša Perunovića. I Branko ima svoje algoritme za pozicionu igru i završnice, i on je bio u svetskom vrhu. Sada bi Damljanović mogao da odigra ključnu ulogu u podizanju šahovske škole. Ivanišević i Perunović takođe mogu i žele da pomognu. Mi smo mala zemlja ali smo u vrhu jer imamo takve divove kao što je bio Velimirović, i talente kao što je Inđić.

Već davne 2010, rubrici posvećenoj počecima „Itake”, kluba čije ime nadahnjuje Vladimirov otac Rale Damjanović, čuveni recitator i publicista, dat je naslov „Stvaranje reprezentacije 2020.”. Predviđanja su se obistinila mnogo ranije. Sada je vreme da se gradi reprezentacija 2032; da Šahovski savez Srbije što pre angažuje Damljanovića, Ivaniševića ili Perunovića, da ciljano pomognu desetogodišnjem Leonidu Ivanoviću i ostalim natprosečnim talentima.