Континуитет сретењског духа

Делује као да српски устаници нису могли да изаберу прикладнији датум за подизање устанка од Сретења Господњег – празника који обeлежава сусрет Бога и човека. Сретење показује како се онима који верују остварује и оно што човековом разуму, по природи ствари, делује неоствариво и немогуће.

На Сретење се сећамо ученог Симеона који је, по предању, преводећи са хебрејског на грчки Књигу пророка Исаје из Старог завјета, застао пред реченицом: „Ето, девојка ће затруднети и родиће сина” (Иса. 7:14). Сматрајући исказ о девојци (деви) која ће да роди сина немогућим и нелогичним, Симеон је у први мах одлучио да при преводу ову реченицу преправи у: „Родиће млада жена сина”. У том тренутку му се јавио анђео Господњи и открио да у тој реченици нема грешке – већ да је у питању истина: да она говори о тајни Оваплоћења, о Пресветој Деви, Богородици, која ће да роди Исуса Христа, Спаситеља света.

Симеон је поверовао и превео пророчанство онако како је заиста и било записано, чекајући његово испуњење још много, много година – све до дана када је Пресвета Богородица са Богомладенцем дошла у јерусалимски храм да представи Господа.

Тада се најзад догодио обећани сусрет, остарели Симеон је узео Господа у наручје и изговорио: „Сада отпушташ у миру слугу својег, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29–32)

Старац Симеон је остао упамћен као Свети Симеон Богопримац, онај који је „загрлио Бога”. Његове речи понављају се хиљадама година при отпусту на светим литургијама, а Сретење се празнује као празник који сведочи о сусрету Бога и човечанства, њиховом додиру и загрљају – њиховом сретењу. Сретење се, кроз Сабор у Орашцу и Сретењски устав, уткало у српску народну и правну историју, притом задржавајући и потврђујући своју дубљу симболику. Оно је, и кроз ове догађаје, наставило да сведочи о остварењу немогућег – о победи над природом и логиком овога света, о оном тријумфу који је Његош објаснио стихом: „Нека буде што бити не може!”.

Заиста, после векова турског ропства, помисао да се, свега десетак дана након сече кнезова, крене у борбу за ослобођење Србије, човеку без сретењске вере могла би деловати подједнако нестварно као и помисао о деви која ће да роди. Ипак, ондашњи устаници, предвођени Карађорђем, слично Светом Симеону много пре њих, одлучили су да поверују – и оно у шта су поверовали, дочекали су. Успели су да освоје слободу и поставе темеље савременој државности Србије: створени су органи власти, усвојени први правни акти, основане (високе) школе. Тако Карађорђе (враћајући се на Његоша) са својим устаницима „диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души”.

Није случајно што је тридесет година после устанка, поново на Сретење, усвојен и први српски устав – Сретењски устав из 1835. И овај акт сведочи о континуитету сретењског духа. О томе како је народ у Србији, и након обезбеђења спољашње слободе наставио да тежи освајању и учвршћивању унутрашњих слобода. Одлуку кнеза Милоша Обреновића да се у ондашњој Србији прогласи Устав који није имао много врсника чак и у цивилизованој Европи, тешко је објаснити било којим другим духом осим сретењским.

Доносиоци овог Устава, баш као и учесници Збора у Орашцу, упркос ономе што их је окруживало, истрчали су у сусрет – у сретење – у освајање оних вредности које чине темељ сваког уређеног и праведног друштва, које се препознају као темељи уставне владавине: једнакост пред законом, слобода и сигурност личности и имовине, укидање ропства, подела власти и представничка демократија. Иако је познато да је Сретењски устав остао на снази свега педесетак дана, неспорно је да је оно што га је произвело, сретењски дух, остало на снази много дуже, све до данас. То је дух који изнова надахњује поколења да иду у сусрет стварностима за које се у датим тренуцима чинило да се тешко могу замислити, а још теже остварити. То је вера да с друге стране ипак постоји неко или нешто коме излазимо у сусрет – било да је то просто „боље сутра”, нешто сложеније и озбиљније као народна слобода или уставна владавина, или пак оно најдубље, религиозно: сусрет са живим Богом.¶