Страни утицаји на акт из 1835.

Први српски устав, назван по Сретењу, када је донет 1835. године, из строго теоријског угла посматрано, и није био устав. Како је констатовано од стране великог пера српске уставноправне науке, професора Ратка Марковића, он није било дело независне, неограничене, недељиве и највише државне воље јер, једноставно, његов доносилац, у моменту његовог доношења, такву вољу није имао, нити је могао имати. Сретењски устав, ипак је извршио политичку мисију устава, обавивши многе важне функције начела уставности. Прво, њиме је конституционализована државна власт. Друго, овим актом власт је подељена, макар између два носиоца, чиме је онемогућена њена концентрација у једном центру, која неминовно доводи до апсолутизма и злоупотребе власти. Као треће, Сретењски устав инаугурисао је једну сферу личне слободе појединца као границу државној власти. Такође, као четврто, овим уставом је успостављена чврста уставност у формалном смислу и њиме је означен раскид са апсолутном монархијом. Коначно, као пето, што је у теорији примећено, уставност у Сретењском уставу није само била прокламована, него и гарантована.

Читаоци могу поставити питање да ли је било страних утицаја на Сретењски устав? Одговор на питање је потврдан. Утицај енглеске уставности, као суштински посматрано, једна врста праутицаја. Земља која је задужила светску правну цивилизацију институтима, као што су уставна монархија, парламент, кабинет, министарска одговорност, независно судство и непристрасно чиновништво, на пример, била је модел, узор, другим земљама које су дизајнирале своје уставно-политичке системе. Тако је и Сретењски устав, како је приметио академик Миодраг Јовичић, морао да трпи, можда на први поглед, невидљиве посредне утицаје енглеског Устава. У ред тих основних извора, који су вршили утицај на Сретењски устав, ваља убројати и идеје Француске револуције и њене Декларације права човека и грађанина. Револуционарни талас покренут Француском револуцијом, морао је, касније или пре, запљуснути и Србију Милоша Обреновића. Када се говори о Сретењском уставу, тај француски утицај највише је био осетан у сфери права грађана.

Поред ова два велика историјска извора, постојали су и непосреднији утицаји на Сретењски устав, а то су француска Уставна повеља од 1830. године и Белгијски устав од 1831. године. Овим уставима формулисане су основе уставног уређења базираног на моделу енглеске уставности, али за разлику од ове земље, у писаном облику, у форми једног јединственог акта. Уставна парламентарна монархија требало је да буде утврђена у писаној форми, која одговара европско-континенталној концепцији права и то уз помирење монархијског и демократског начела.

Несумњив утицај француске Уставне повеље и Белгијског устава осетан је, прво, у форми и дикцији Сретењског устава и очигледан у прокламовању низа права и слобода. Можемо приметити да је систем централних органа власти по Сретењском уставу био прилагођен потребама и условима Србије тога доба и услед тога, у приметној мери особен, француско-белгијски утицај видљив је у утврђивању низа модалитета функционисања механизама власти, који су већ представљали стандарде у режимима уставне монархије. Поједини аутори говоре и о утицају „швајцарског Устава”. Међутим, Швајцарска тога доба није имала устав, већ су то имали само неки њени кантони. Из тог разлога, ова теорија би могла бити одбачена. Сем видљивог утицаја фрацуско-белгијске уставности, тридесете године 19. века обележене су првим таласом уставности, јер су следеће земље, пре Србије, донеле своје уставе. То су Шведска 1809, Шпанија 1812, Норвешка 1814, Холандија 1815. и Португалија 1826. године. Утицај ових уставних текстова није доказан и вероватно би био другостепеног значаја, али се ипак мора рећи да су они сведочанство о позитивној клими ограничавања апсолутне власти монарха и прокламовања грађанских права и слобода у уставном тексту.

С обзиром на све ово укратко речено, можемо констатовати да је страних утицаја на Сретењски устав, очигледно, било и да су они објективно били позитивни. Србија се током 19. века, а то је почело Сретењским уставом, користила извесним достигнућима светске уставности и прихватила поједина решења, која су већ представљала уставне стандарде, а све у циљу да се национално еманципује, да се разбију феудални окови и онемогући аутократија.

Вредност Сретењског устава огледа се у томе што он није био имитирање туђих устава, а још мање њихово копирање. Творци Устава су исказали висок степен реалности и у уставно уређење ондашње Србије нису увели институте који би некритички били преузети из устава развијенијих земаља. Ти институти били су прилагођени потребама оновремене Србије. Сретењски устав, посматран у целини, без обзира на постојање елемената сличности са појединим страним уставима, представљао је оригиналан уставни документ. То је један од разлога што Сретењски устав неће никада потонути на дно заборава, па због тога можемо очекивати нове радове историографског, правног и социолошког карактера на тему овог Устава, када се буде обележавала његова 200. годишњица, која се приближава.

*Професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу