Франко је спасао Олимпијаду у Сарајеву

Ако се има у виду то да се алпско скијање у Југославији и Словенији дели на време пре и после Тонета Вогринеца (84), онда је јасно колико је овај дугогодишњи тренер и директор југословенске репрезентације задужио тај спорт. Њему је посветио читав радни век, од 1. јануара 1970, до одласка у пензију 2006. Тај позив коштао га је два брака, али – како истиче – не жали због тога.

Поносан је на своју пионирску улогу у стварању алпске репрезентације, на све успехе који су проистекли из година мукотрпног рада, на сваки од 2,5 милиона километара које је прешао у малом комбију да би испунио свој сан. Један од његових највећих снова била је прва олимпијска медаља за Југославију, а она је освојена на Зимским играма у Сарајеву 1984.

– Та сребрна медаља Јурета Франка спасила је сарајевску Олимпијаду. Без ње би остао горак укус код свих нас који смо били у тиму, код организатора, али и код љубитеља спорта у Југославији – каже Тоне Вогринец у телефонском разговору из Марибора, на почетку разговора за „Политику”.

За многе је било велико изненађење то што је Сарајево однело победу против Сапороа (Јапан) на гласању у Атини, у мају 1978. Колико знамо, и водећи људи словеначког скијања били су такође изненађени, али због тога што Олимпијада не долази у Словенију!

Било је то огромно изненађење за нас, јер Словенија је била дом скијања у Југославији. Постојала је сумња како ће Сарајево изађи на крај са тако великим изазовом, јер тамо није било ни стаза, ни искуства, ни стручних људи који би све то водили. Али, врло брзо се све то преокренуло у оптимизам. Сво словеначко искуство и ресурси стављени су у службу те Олимпијаде и резултат није изостао. Ипак је то била Југославија, једна земља за коју смо сви изгарали. Прихватили смо Сарајево као наш град. Касније није било дилеме: то је била наша Олимпијада! Зато је се и данас сећамо са прелепим емоцијама. Знам много људи са дивним успоменама и причама, који су на тим Играма били или радници на стази, или запослени у администрацији или на разним одговорним функцијама.

Кад је Јуре Франко донео ту толико жељену медаљу (сребро у велеслалому) славила је читава Југославија. Ви сте у том слављу остали без косе…?

Рекао сам пре Олимпијаде да ће онај ко освоји медаљу моћи да ме ошиша до главе. И Јуре Франко је ту своју шансу искористио одмах на првој прес-конференцији, пред камерама америчке телевизије (АБЦ). Дошао је с маказама и нисам имао куд. Ова прича је добила свој наставак у Америци, кад смо путовали на прве трке Светског купа које су уследиле после Сарајева. Док сам на аеродрому предавао пасош, госпођа полицајка ми је одушевљено рекла: „Знам ја ко сте ви. Видела сам на телевизији кад су вас ошишали до главе!”

Управо су почеле 25. зимске игре у Италији, прве које ће бити организоване у два града, Милану и Кортини. Да ли је предност или мана имати један овакав одгађај на две локације?

Уопште немам дилему око тога. Подсетићу само на то да је у Сарајеву све било у кругу од неколико километара, једно Олимпијско село, заједно на истом месту најбољи спортисти на свету: скијаши, скакачи, клизачи, хокејаши… Сада имате два града удаљена око 500 км један од другога, а ту је још неколико борилишта у другим местима. Неко ће бити у Кортини, неко у Бормију, неко у Милану… Неће бити оног добро познатог олимпијског духа, који је могућ само онда када сви спортисти живе на истом месту, где свакодневно деле своја искуства и емоције.

Да се вратимо на Ваше почетке. Ушли сте у свет скијања када оно у Југославији није имало статус какав сте му Ви донели као тренер?

Био сам перспективан у тенису, али сам престао да тренирам после четвртфинала државног првенства за пионире у Суботици, када сам изгубио од једног дечака из Загреба изгубио већ добијен меч. Тада сам сломио рекет и зарекао се да никада више нећу да играм тенис. После тога, моји родитељи, рекреативни скијаши, одвели су ме на Похорје. Добио сам прве скије, постао члан Браника и врло брзо догурао до репрезентације Југославије. Кад сам се вратио из војске, 1969. године, добио сам првог сина. Супруга и ја још смо били студенти. Пошто ми је скијашка каријера била на заласку, у Бранику су ми понудили место тренера млађих категорија и директора Скијашке школе на Похорју. Прихватио сам то са идејом да тиме премостим две године које су ми преостале до краја студија и да тако прехраним породицу. Међутим, толико сам се предао томе, толико ми се то допало… Кад су стигли први успеси није било повратка.

Једна од прекретница у Вашој каријери, али и за југословенско алпско скијање, била је победа Бојана Крижаја у Венгену (фебруар 1980)?

Све је почело са том победом. То је био доказ да добро радимо, да из земље која није имала традицију у алпском скијању улазимо полако у светски врх. Рекао сам тада самом себи: на правом смо путу! Направили смо нашу пирамиду успеха у чијој бази су били пионири. Селектирали смо децу по основним школама, имао сам добру екипу тренера. Дошли смо до тога да имамо боље тренера од Француза и Италијана. Скијашки спорт је донео нову афирмацију Југославији у свету, а Словенија је постала дом врхунских светских скијаша.

Неке ваше колеге кажу да сте били један од првих менаџера у југословенском спорту, да сте стварањем спонзорског пула створили повољне услова за развој скијања у Југославији?

Толико сам веровао у тај пројекат да сам му се предао сто одсто. Када путујете годишње 150 дана са репрезентацијом, више живите са скијашима него са својом породицом, онда је јасно да је то ваш живот. Поврх тих 150 дана било је још много административног рада, обавезе према спонзорима и разна друга одсуства. Наравно да ми је моја прва жена рекла – збогом! Недавно сам израчунао да сам имао укупно 2,5 милиона километара са аутомобилом у том целом периоду. Богу хвала, све то време нисам имао ниједан удес на путу.

У Југославији се знало да су сви врхунски скијаши из Словеније која је у осталим спортовима давала мало репрезентативаца. Како то објашњавате?

Југославија је била светска сила у спорту и није било лако ући у било коју њену репрезентацију. Ми Словенци имали смо Церара у гимнастици, Данеуа у кошарци, Облака у фудбалу… Кад би фудбалери Олимпије ишли на гостовање у Београд, домаћи медији би говорили да им у госте долазе „скијаши”. Када смо у скијању коначно достигли светски врх, онда је Словенија прихваћена као важан фактор југословенског спорта. Осећали смо ту подршку. Имали смо сјајне услове. Мој добар друг Светислав Драговић, генерални секретар Софке Југославије, омогућио нам је добру позицију у тој организацији задуженој за финансирање. Иако је скијање важило за словеначку „причу”, били смо међу пет спортова са највећим буџетом. Кад се Југославија распала, тај новац је нестао. Словенија у почетку није могла да финансира тако скуп спорт као што је алпско скијање. Дошло је до експанзије многих спортова јер су родитељи схватили да њихова деца много лакше могу да дођу до нивоа репрезентације. Самим тим скијање није могло још дуго да чува ту привилеговану позицију.

Какви су изгледи алпске репрезентације Словеније у Кортини?

Књига је спала на два слова. Ветеранка Илка Штухец може међу десет у спусту. Није немогуће да се пробије и до медаље, али то су више теоретске шансе. У велеслалому Жан Крањец, освајач сребрне медаље на претходној Олимпијади у Кини, тешко ће стићи међу првих десет. Медаља би била сензација. Имамо и спусташа који је теоретски у ширем кругу кандидата за медаљу, али је све то далеко од онога што смо некада имали. У моје време критеријуми за одлазак на Олимпијаду био је пласман били међу 16 најбољих у Светском купу, а сада Савез шаље и оне скијаше који нису међу првих 30.

Нисам хтео у Италију

После Зимских олимпијских игара у Сарајеву 1984, Тоне Вогринец је имао понуду Скијашког савеза Италије да преузме и мушку и женску селекцију те земље.

– Била је то врло уносна понуда, али нисам желео да оставим нашу генерацију. Био сам чврсто везан за нешто што сам доживљавао као свој животни пројекат. И сада кад се осврнем, немам за чим да жалим. Осећам само понос због свега што смо урадили за алпско скијање у Словенији и Југославији – истиче Вогринец.

„Свадба” ме је насмејала до суза

На питање шта има ново у Марибору, Тоне Вогринец нам је рекао:

– Синоћ сам био на премијери филма „Свадба”. То је та наша Југославија. Смејали смо се до суза. Дворана у Марибору била је распродата. Одавно нисам гледао филм који ме је толико забавио.СЛИКЕ