Franko je spasao Olimpijadu u Sarajevu

Ako se ima u vidu to da se alpsko skijanje u Jugoslaviji i Sloveniji deli na vreme pre i posle Toneta Vogrineca (84), onda je jasno koliko je ovaj dugogodišnji trener i direktor jugoslovenske reprezentacije zadužio taj sport. Njemu je posvetio čitav radni vek, od 1. januara 1970, do odlaska u penziju 2006. Taj poziv koštao ga je dva braka, ali – kako ističe – ne žali zbog toga.

Ponosan je na svoju pionirsku ulogu u stvaranju alpske reprezentacije, na sve uspehe koji su proistekli iz godina mukotrpnog rada, na svaki od 2,5 miliona kilometara koje je prešao u malom kombiju da bi ispunio svoj san. Jedan od njegovih najvećih snova bila je prva olimpijska medalja za Jugoslaviju, a ona je osvojena na Zimskim igrama u Sarajevu 1984.

– Ta srebrna medalja Jureta Franka spasila je sarajevsku Olimpijadu. Bez nje bi ostao gorak ukus kod svih nas koji smo bili u timu, kod organizatora, ali i kod ljubitelja sporta u Jugoslaviji – kaže Tone Vogrinec u telefonskom razgovoru iz Maribora, na početku razgovora za „Politiku”.

Za mnoge je bilo veliko iznenađenje to što je Sarajevo odnelo pobedu protiv Saporoa (Japan) na glasanju u Atini, u maju 1978. Koliko znamo, i vodeći ljudi slovenačkog skijanja bili su takođe iznenađeni, ali zbog toga što Olimpijada ne dolazi u Sloveniju!

Bilo je to ogromno iznenađenje za nas, jer Slovenija je bila dom skijanja u Jugoslaviji. Postojala je sumnja kako će Sarajevo izađi na kraj sa tako velikim izazovom, jer tamo nije bilo ni staza, ni iskustva, ni stručnih ljudi koji bi sve to vodili. Ali, vrlo brzo se sve to preokrenulo u optimizam. Svo slovenačko iskustvo i resursi stavljeni su u službu te Olimpijade i rezultat nije izostao. Ipak je to bila Jugoslavija, jedna zemlja za koju smo svi izgarali. Prihvatili smo Sarajevo kao naš grad. Kasnije nije bilo dileme: to je bila naša Olimpijada! Zato je se i danas sećamo sa prelepim emocijama. Znam mnogo ljudi sa divnim uspomenama i pričama, koji su na tim Igrama bili ili radnici na stazi, ili zaposleni u administraciji ili na raznim odgovornim funkcijama.

Kad je Jure Franko doneo tu toliko željenu medalju (srebro u veleslalomu) slavila je čitava Jugoslavija. Vi ste u tom slavlju ostali bez kose…?

Rekao sam pre Olimpijade da će onaj ko osvoji medalju moći da me ošiša do glave. I Jure Franko je tu svoju šansu iskoristio odmah na prvoj pres-konferenciji, pred kamerama američke televizije (ABC). Došao je s makazama i nisam imao kud. Ova priča je dobila svoj nastavak u Americi, kad smo putovali na prve trke Svetskog kupa koje su usledile posle Sarajeva. Dok sam na aerodromu predavao pasoš, gospođa policajka mi je oduševljeno rekla: „Znam ja ko ste vi. Videla sam na televiziji kad su vas ošišali do glave!”

Upravo su počele 25. zimske igre u Italiji, prve koje će biti organizovane u dva grada, Milanu i Kortini. Da li je prednost ili mana imati jedan ovakav odgađaj na dve lokacije?

Uopšte nemam dilemu oko toga. Podsetiću samo na to da je u Sarajevu sve bilo u krugu od nekoliko kilometara, jedno Olimpijsko selo, zajedno na istom mestu najbolji sportisti na svetu: skijaši, skakači, klizači, hokejaši… Sada imate dva grada udaljena oko 500 km jedan od drugoga, a tu je još nekoliko borilišta u drugim mestima. Neko će biti u Kortini, neko u Bormiju, neko u Milanu… Neće biti onog dobro poznatog olimpijskog duha, koji je moguć samo onda kada svi sportisti žive na istom mestu, gde svakodnevno dele svoja iskustva i emocije.

Da se vratimo na Vaše početke. Ušli ste u svet skijanja kada ono u Jugoslaviji nije imalo status kakav ste mu Vi doneli kao trener?

Bio sam perspektivan u tenisu, ali sam prestao da treniram posle četvrtfinala državnog prvenstva za pionire u Subotici, kada sam izgubio od jednog dečaka iz Zagreba izgubio već dobijen meč. Tada sam slomio reket i zarekao se da nikada više neću da igram tenis. Posle toga, moji roditelji, rekreativni skijaši, odveli su me na Pohorje. Dobio sam prve skije, postao član Branika i vrlo brzo dogurao do reprezentacije Jugoslavije. Kad sam se vratio iz vojske, 1969. godine, dobio sam prvog sina. Supruga i ja još smo bili studenti. Pošto mi je skijaška karijera bila na zalasku, u Braniku su mi ponudili mesto trenera mlađih kategorija i direktora Skijaške škole na Pohorju. Prihvatio sam to sa idejom da time premostim dve godine koje su mi preostale do kraja studija i da tako prehranim porodicu. Međutim, toliko sam se predao tome, toliko mi se to dopalo… Kad su stigli prvi uspesi nije bilo povratka.

Jedna od prekretnica u Vašoj karijeri, ali i za jugoslovensko alpsko skijanje, bila je pobeda Bojana Križaja u Vengenu (februar 1980)?

Sve je počelo sa tom pobedom. To je bio dokaz da dobro radimo, da iz zemlje koja nije imala tradiciju u alpskom skijanju ulazimo polako u svetski vrh. Rekao sam tada samom sebi: na pravom smo putu! Napravili smo našu piramidu uspeha u čijoj bazi su bili pioniri. Selektirali smo decu po osnovnim školama, imao sam dobru ekipu trenera. Došli smo do toga da imamo bolje trenera od Francuza i Italijana. Skijaški sport je doneo novu afirmaciju Jugoslaviji u svetu, a Slovenija je postala dom vrhunskih svetskih skijaša.

Neke vaše kolege kažu da ste bili jedan od prvih menadžera u jugoslovenskom sportu, da ste stvaranjem sponzorskog pula stvorili povoljne uslova za razvoj skijanja u Jugoslaviji?

Toliko sam verovao u taj projekat da sam mu se predao sto odsto. Kada putujete godišnje 150 dana sa reprezentacijom, više živite sa skijašima nego sa svojom porodicom, onda je jasno da je to vaš život. Povrh tih 150 dana bilo je još mnogo administrativnog rada, obaveze prema sponzorima i razna druga odsustva. Naravno da mi je moja prva žena rekla – zbogom! Nedavno sam izračunao da sam imao ukupno 2,5 miliona kilometara sa automobilom u tom celom periodu. Bogu hvala, sve to vreme nisam imao nijedan udes na putu.

U Jugoslaviji se znalo da su svi vrhunski skijaši iz Slovenije koja je u ostalim sportovima davala malo reprezentativaca. Kako to objašnjavate?

Jugoslavija je bila svetska sila u sportu i nije bilo lako ući u bilo koju njenu reprezentaciju. Mi Slovenci imali smo Cerara u gimnastici, Daneua u košarci, Oblaka u fudbalu… Kad bi fudbaleri Olimpije išli na gostovanje u Beograd, domaći mediji bi govorili da im u goste dolaze „skijaši”. Kada smo u skijanju konačno dostigli svetski vrh, onda je Slovenija prihvaćena kao važan faktor jugoslovenskog sporta. Osećali smo tu podršku. Imali smo sjajne uslove. Moj dobar drug Svetislav Dragović, generalni sekretar Sofke Jugoslavije, omogućio nam je dobru poziciju u toj organizaciji zaduženoj za finansiranje. Iako je skijanje važilo za slovenačku „priču”, bili smo među pet sportova sa najvećim budžetom. Kad se Jugoslavija raspala, taj novac je nestao. Slovenija u početku nije mogla da finansira tako skup sport kao što je alpsko skijanje. Došlo je do ekspanzije mnogih sportova jer su roditelji shvatili da njihova deca mnogo lakše mogu da dođu do nivoa reprezentacije. Samim tim skijanje nije moglo još dugo da čuva tu privilegovanu poziciju.

Kakvi su izgledi alpske reprezentacije Slovenije u Kortini?

Knjiga je spala na dva slova. Veteranka Ilka Štuhec može među deset u spustu. Nije nemoguće da se probije i do medalje, ali to su više teoretske šanse. U veleslalomu Žan Kranjec, osvajač srebrne medalje na prethodnoj Olimpijadi u Kini, teško će stići među prvih deset. Medalja bi bila senzacija. Imamo i spustaša koji je teoretski u širem krugu kandidata za medalju, ali je sve to daleko od onoga što smo nekada imali. U moje vreme kriterijumi za odlazak na Olimpijadu bio je plasman bili među 16 najboljih u Svetskom kupu, a sada Savez šalje i one skijaše koji nisu među prvih 30.

Nisam hteo u Italiju

Posle Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984, Tone Vogrinec je imao ponudu Skijaškog saveza Italije da preuzme i mušku i žensku selekciju te zemlje.

– Bila je to vrlo unosna ponuda, ali nisam želeo da ostavim našu generaciju. Bio sam čvrsto vezan za nešto što sam doživljavao kao svoj životni projekat. I sada kad se osvrnem, nemam za čim da žalim. Osećam samo ponos zbog svega što smo uradili za alpsko skijanje u Sloveniji i Jugoslaviji – ističe Vogrinec.

„Svadba” me je nasmejala do suza

Na pitanje šta ima novo u Mariboru, Tone Vogrinec nam je rekao:

– Sinoć sam bio na premijeri filma „Svadba”. To je ta naša Jugoslavija. Smejali smo se do suza. Dvorana u Mariboru bila je rasprodata. Odavno nisam gledao film koji me je toliko zabavio.SLIKE