Да ли се може избећи дуел крајње деснице и левице

Питање које ће доминирати француском политиком у 2026. биће: ко на изборима за Јелисејску палату наредне године може победити крајње десно Национално окупљање (РН), које је тренутно убедљиво најпопуларнија странка према анкетама са 36 одсто подршке. Паралелно са тим, партије центра суочавају се са изазовом како да у другом кругу спрече дуел између две крајности политичког спектра РН и левичарске Непокорене Француске, имајући у виду да је њен лидер Жан-Лик Меланшон 2022. у првом кругу био трећи, те да је на парламентарним изборима пре две године предводио левичарску коалицију до победе.

Уз убрзано приближавање политичком мејнстриму РН, странка коју је основао Жан-Мари ле Пен, за разлику од његовог времена, померила се са маргина ка центру. Више од две трећине испитаника верује да РН може доћи на власт, а све већи број њих не види то као разлог за забринутост, наводи истраживање „Монда”. У фрагментисаном политичком пејзажу, расположење јавног мњења се променило. Осамдесет одсто испитаника сада подржава строжу имиграциону политику, док и други некада спорни предлози РН попут забране ношења хиџаба на јавним местима и увођења „националне преференције”, која би француским држављанима дала предност у односу на странце при добијању социјалне помоћи и запошљавању, наилазе на позитиван одјек. Овај помак захватио је чак и поједине делове левице и привукао многе пензионере – две групе које су се дуго сматрале стубовима традиционалног француског „републиканског бедема” против крајње деснице.

Као водећи кандидати који би могли да представљају центристички блок председника Емануела Макрона, који иначе нема право да се кандидује за нови мандат, издвајају се бивши премијери Едуар Филип и Габријел Атал, обојица у последње време критични према шефу државе, док актуелни први човек владе Себастијан Лекорну заостаје за њима по популарности. Али све опције каскају за суверенистима, било са деснице било левице, што показују и анкете за предстојеће локалне изборе наредног месеца. Седмица између два круга општинских гласања од 15. до 22. марта пружиће важне наговештаје за даље, јер ће странке у појединим срединама морати да формирају савезе из нужде како би спречиле идеолошке противнике да однесу победу, рекао је Бруно Жанбар из агенције за испитивање јавног мњења „Опинион веј“” за бриселски „Политико”.

„Ипак, локални избори се одлучују на основу локалних питања, па не можемо аутоматски пресликати резултате на национални ниво. Али показаће нам како се странке међусобно позиционирају”, навео је он.

С обзиром на то да су сада улози додатно подигнути због пукотина у трансатлантским односима, сви актери су већ закорачили у кампању, више од 14 месеци пре гласања, упркос традицији по којој се надметања не захуктавају пре августа у години пред изборе. Пример за то је Самит о глобалном утицају у Паризу. Догађај на ком је требало да се расправља о европској зеленој транзицији, добио је додатну ширину. Председнички претенденти – Марин Тонделијер из Зелених, Жордан Бардела из РН, центриста Габријел Атал и представник левог центра Рафаел Гликсман – искористили су прилику за рану предизборну дебату.

„Морамо да се припремимо за будућност. Земља се 2027. суочава са кључним тренутком истине, важним и за Француску и за Европу”, рекао је бивши премијер Атал.

Међутим, у изразито подељеном друштву, француски стручњаци све више говоре о томе да ко год седне у Јелисејску палату 2027. неће претерано стабилизовати земљу која је у претходне четири године променила пет премијера. Систем Пета републике, осмишљена 1958. за Шарла де Гола, не може се применити на данашње политичаре који не уживају толико подршку, коментари су који се могу прочитати у тамошњим медијима. Париз је тада раскинуо са претходним парламентарним моделима и шефу државе дао запањујућа уставна овлашћења: могућност да распусти скупштину, право да именује премијере по сопственом избору, овлашћење да предлаже референдуме грађанима, па чак да и у ванредном стању влада сам. Овакво председништво данас је посебно неусаглашено са расположењем у земљи. У послератном периоду бирачи су председнике традиционално подржавали, гласавши за њихове опције у парламенту, а када би се са њима разилазили, исто тако би се јасно окренули супарничкој странци. Али у последњих двадесет година, подршка председницима је ослабила, док Макрон завршава мандат са рекордно ниским рејтингом. Резултат је непопуларна личност са изузетним овлашћењима. У неком тренутку, француски политички естаблишмент можда неће имати избора. Шта ако влада поново падне? Шта ако парламент остане нефункционалан и под новоизабраним председником? Што дуже траје политички застој у Француској, то ће се гласније говорити о потенцијалној „Шестој републици”.