Комшијски „хладни рат”

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, јануара – Како сте смели да изађете на улицу, зар нисте чули аларм надлежних, прекорева комшија придошлицу. Мало по страни, спортски грађени сусед, сада на штакама, објашњава радозналцима да су му кости поломљене кад се одважио да пркоси службеном упозорењу о спољним опасностима.

Не треба мрдати из куће, до даљњега, закључује се у групи која је чула његову причу. Поред њих, у пространом холу велике зграде расту призори ванредног стања, деца витлају на све стране, у време кад треба да су у школи...

Поменуте спољне опасности носе много наивније називе– снег, мраз, лед.

Али, при појави тих зимских пригода, овде на снагу ступа интервентни режим, као да је наступила ситуација „бити или не бити”. Проглашава се масовни нерадни дан, затварају се многе просветне па и друге институције, тржни центри, компаније. Све у страху да би могло да дође до сплета индивидуалних и системских неугодности, у виду тешких падова, аутомобилских судара, а тиме и повећаних трошкова за државу, фирме, осигуравајуће заводе…

Обамино чуђење

Таква предострожност зачудила је прошлог уторка најважнијег престоничног „госта”– новог шефа Беле куће Барака Обаму. Чак толико да је осетио потребу да „случај” помене и на састанку посвећеном тражењу излаза из националног, па и глобалног, финансијског ћорсокака.

Школа у коју ми иду кћерке данас је била затворена само зато што је било мало поледице, рекао је. У Чикагу, из кога је дошао на највишу дужност, школе се никада не затварају због таквих ствари, наставио је, уз цитирање седмогодишње кћерке за коју је снег прилика за играње напољу. Уз осмех је закључио како „Вашингтонци не изгледају спремни” за зимски амбијент, па зато престоници треба пресадити нешто од „чврстине Чикага”.

Кад су се његове опаске прочуле по чаршији, она се „покачила” с њим. Пребачено му је да се неовлашћено меша у унутрашње ствари града чије гостопримство ужива.

У стилу: може он да целом свету препоручује како треба да се живи, али не и нама, његовим домаћинима, међу којима је дођош. Већ нам је преко главе функционера који овде дођу и прођу, а у међувремену нађу за сходно да нам попују, забрујали су локални блогери.

У специфични „хладни (поледични) рат” између нових комшија укључили су се и аналитичари геосоцијалних кретања и навика. Аутори су, у „Вашингтон посту”, председника „подсетили” да се Вашингтон и Чикаго „не могу поредити”, јер је тамо снег уобичајена а овде прилично ретка појава. Па– да се овде мешају ваздушне струје које стварају поледицу које тамо готово да нема, уз остало зато што је чикашка механизација за чишћење коловоза и плочника знатно јача од вашингтонске.

Ствар се испоставила „као поручена” за сарказме и ироније. Ако жели да управља просветом нек поднесе оставку на председничку дужност и нека уђе у школски управни одбор, одбрусио је један читалац. Видећемо како ће реаговати кад као северњак доживи налет овдашњег врелог и врло влажног лета, опомиње новинарска ветеранка Џин Мекманус.

Члан родитељског савета школе коју похађају Обамине Малија (10) и Саша (7), Елис Тарнер сугерисао је председнику да би био од помоћикад би вашингтонске ученике убедио да по снегу треба да иду у школу уместо да се, како су навикли, тада излежавају. Или – да се овдашња школа фузионише с неком на Хавајима (где је Обама рођен и једно време школован), па да тако за ђаке „никад нема зиме”.

У разматрање су се укључили и Чикажани. Одатле дошавши министар образовања Арн Данкан каже да би се тамо школе затвориле само под налетом урагана, лавине. „Потичем из друге културе– рашчишћивача”, огласила се шефица вашингтонског дописништва „Чикаго сан-тајмса” Лин Свит.

Део мозаика

Поједини престоничари се слажу са Обаминим чуђењем. Заиста повремено претерујемо, признају и као пример наводе да многи овде, чим мало завеје, аутомобиле напуне намирницама за преживљавање, ако се негде заглаве. А та превентива почиње– с непуним сантиметром белог покривача.

Све ове приче део су мозаика који чини Америку, толико разноврсну да је готово немогућно рећи шта је „типично” за њу. Осим– разноликости.

Део су и судбине Вашингтона, чији су грађани често несрећни што су поистовећени с државном влашћу, која код њих само–гостује, а политички их подређује себи. Мештани престонице, наиме, углавном не могу да о градским подухватима одлучују без претходног одобрења федералне власти.

Очекују од Обаме да их боље разуме, поготову што је нови члан црначке већине у престоници, па и да им одобри већу самосталност. Али пред њим је, каже један од староседелаца, деликатан стратешки изазов: како да срасте с Вашингтоном. С местом– из кога се „ведри и облачи” широм планете, а које не успева да се довољно усклади са сопственом, метеоролошком или политичком, климом.