Срби у гето, Албанци на Запад

На кружном току у Подујеву, око великог двоглавог орла који мења боје из црвене у црну, врти се неколико трактора. Застрти су заставама Косова, Албаније и ослободилачке војске Косова. Све се претворило у једну колону од Подујева до Приштине.

„Упадох данас у колону са ОВК заставама. БГ таблице, какав адреналин!”, пише професор Саша Ђикић. Из једне од колона Нена Бурсаћ се јавља телефоном и све време разговара са колегиницом Јеленом Денић. Тако се дели страх, тако се лакше подноси страх и долази до свога гета. У њему је сигурније, сем на путевима. Четворо младих људи седи на прозорима аутомобила умотани у заставе певају и подврискују по Грачаници. Касно је. На улицама је пусто. „Кад ће да престану!?”, незаинтресовано каже конобар у центру села. Једна „шкода” са београдским таблицама покривена је УЧК заставом код Глоговца. На њој је писало „слобода има име”. Та парола је постала свеприсутна након одласка Хашима Тачија и његових сабораца у Хаг.

Чија слобода има име, какав садржај траже ови људи, зашто је важно умотати Србина у неку заставу, где је у свему томе „независност Косова”?

Комунистичку идеологију на Косову и Метохији заменила је идеологија независности. Монолитно, једногласно, романтично, институционално, академско, радничко, сељачко, новинарско и опште мишљење мора да гласи: „Косово је независно!” О свему се може говорити, само у независност нема сумње, нити се у њу сме посумњати. Тоталитаризам независности нема алтернативу. Историјско искуство са оваквим друштвеним садржајима показује да је то сигуран пут у катастрофу или колапс свега постојећег.

Не може се данас говорити о независности, ни много већих, снажних и одрживих територија, а посебно се у њих не може убројати Косово. У тренутку највеће моћи Демократске странке Америке, овде је независном проглашена административна љуштура сачињена од савршених европских закона. Хилари и Бил Клинтон су рекли: „Косово је ствар наше породице!” Да би се оправдало грубо кршење међународног права целом свету је саопштено: „Косово се никада и нигде неће поновити, оно је јединствен и непоновљив случај – суи генерис!” Више нико не размишља да ли су Крим и Гренланд јединствени случајеви, а у косовску љуштуру су уложне милијарде западног новца, војна и политичка помоћ, а резлултати су катастрофални. Основне институције – рецимо Скупштина –тако се и толико дуго конституишу да се, и кад почну да нешто раде, суочавају са већ формираном свешћу да нису потребне и да се без њих може. Да ли је то претполитичко друштво? Шта је од свега тога добила већина Албанца – пут на Запад као једину сигирност.

Срби су, први пут у историји Косова и Метохије, избачени из градова и живе у гетима. Један од циљева „интеграције” севера Косова, као и система просвете и здравства је уништење града као симбола, као и урбаности која је овде и долазила кроз српске институције и европске идеје. Србима је све узето. Шта онда недостаје Албанцима? Савршено лоша примена преписаних европских закона подразумева да могу да вам се укину сва права, а да онај ко вам је уништио живот, посебност, аутономију, културу или духовност не сноси никакве последице.

У раду који ће бити објављен у Зборнику о погрому из марта 2004. професор из Лиона Дејан Димитријевић каже: „Политичка права су призната, али су њихови материјални услови систематски ускраћени. Гето постаје простор суспендованог грађанства.”

Међутим, упркос свему томе – док год сте живи у таквом систему – нешто има да вам се узме. Срби су се толико прилагодили и трпе, да је једна од њихових најчешћих реченица: „Њихово је време!” То значи да су одлучили да сачувају своје светиње, да преживе предају својих институција и права, да не постану жртве Стокхолмског синдрома и да пораз никада и нипошто не значи покорност и пристајање на зло.

У јучерашњим колонама се налазе Срби који желе да буду невидљиви и да се докопају свог гета, куће или светиње; у јучерашњим колонама су већином Албанци који показују силу и моћ и сањају да их тај пут и колона одведе на Запад.