Егзодус Срба из Сарајева завет за будућност

Ба­ња­лу­ка – По­во­дом 30. го­ди­шњи­це ег­зо­ду­са Ср­ба из Са­ра­је­ва, пред­сед­ник СНСД-а Ми­ло­рад До­дик ка­же да је то би­ла бол­на, али ве­о­ма ја­сна лек­ци­ја да без сна­жне Ре­пу­бли­ке Срп­ске и ње­них ин­сти­ту­ци­ја не­ма си­гур­но­сти, ни рав­но­прав­но­сти за срп­ски на­род у БиХ. За­то је, ис­ти­че До­дик, сва­ко сла­бље­ње Срп­ске ди­рект­но пот­це­њи­ва­ње огром­не жр­тве ко­ја је па­ла за њен на­ста­нак и оп­ста­нак.

У фе­бру­а­ру и мар­ту 1996. го­ди­не ви­ше од 150.000 љу­ди је мо­ра­ло да на­пу­сти свој град и кре­не у не­по­зна­то, а До­дик ука­зу­је да то ни­је био са­мо од­ла­зак из гра­да, већ од­ла­зак из жи­во­та ка­кав су жи­ве­ли до де­ве­де­се­тих го­ди­на 20. ве­ка, од­ла­зак из сво­јих до­мо­ва, дво­ри­шта, ули­ца...

„Ни­су оти­шли за­то што су то же­ле­ли, већ за­то што су зна­ли да за њих у њи­хо­вом гра­ду ви­ше не­ма ме­ста, си­гур­но­сти, прав­де, ни до­сто­јан­ства”, ре­као је До­дик у из­ја­ви за Ср­ну.

Он је ис­та­као да су нај­тра­гич­ни­ји у тој ту­жној ко­ло­ни срп­ског на­ро­да ко­ји је по сне­гу и хлад­но­ћи у ти­ши­ни од­ла­зио са кућ­ног пра­га би­ли ков­че­зи са по­смрт­ним оста­ци­ма њи­хо­вих нај­ми­ли­јих ко­је су из­но­си­ли да их не би оста­ви­ли на ми­лост и не­ми­лост они­ма ко­ји су их до ју­че гле­да­ли пре­ко ни­ша­на. Но­си­ли су их, ка­же До­дик, да по­чи­ва­ју та­мо где ће им по­том­ци мо­ћи при­слу­жи­ти све­ћу без стра­ха, до­сто­јан­стве­но и са по­но­сом.

„Сли­ка ко­ло­на љу­ди ко­је се да­ни­ма про­те­жу са­ра­јев­ским ули­ца­ма, ка­ми­о­на на­то­ва­ре­них на­ме­шта­јем, за­ве­жља­ји­ма, ков­че­зи­ма и кр­сто­ви­ма оста­је јед­на од нај­по­тре­сни­јих сли­ка срп­ске исто­ри­је с кра­ја 20. ве­ка”, ис­та­као је До­дик и под­се­тио да у исто­ри­ји ни­је за­бе­ле­же­но да је по­сто­јао на­род ко­ји је мо­рао да но­се сво­је мр­тве.

Ег­зо­дус ни­је био са­мо фи­зич­ки од­ла­зак из Са­ра­је­ва, већ ег­зо­дус иден­ти­те­та, је­зи­ка, пи­сма и кул­ту­ре јед­ног на­ро­да ко­ји је ве­ко­ви­ма био при­су­тан ту, гра­дио тај град и Са­ра­је­во чи­нио Са­ра­је­вом, ис­ти­че До­дик.

„Да­нас, ка­да го­во­ри­мо о ег­зо­ду­су са­ра­јев­ских Ср­ба, не го­во­ри­мо са­мо о про­шло­сти, го­во­ри­мо о за­ве­ту бу­дућ­но­сти да се та­ква суд­би­на ни­ка­да ви­ше не по­но­ви и о оба­ве­зи да не­гу­је­мо кул­ту­ру се­ћа­ња, да пат­ње не бу­ду за­бо­ра­вље­не и да исти­на бу­де ја­ча од за­бо­ра­ва”, ре­као је До­дик и ис­та­као да на­род ко­ји пам­ти оп­ста­је.

„До­каз сна­ге Ре­пу­бли­ке Срп­ске, ње­них ин­сти­ту­ци­ја и срп­ског на­ро­да је из­град­ња гра­да Ис­точ­но Са­ра­је­во, ко­ји је из­ра­стао из ег­зо­ду­са и по­стао сим­бол оп­стан­ка. Ис­точ­но Са­ра­је­во ни­је на­ста­ло ур­ба­ни­стич­ким пла­ном на па­пи­ру, већ из бо­ла, из ко­ло­на, из су­за са­ра­јев­ских Ср­ба ко­ји су 1996. го­ди­не мо­ра­ли да на­пу­сте сво­ја ог­њи­шта”, ка­же пред­сед­ник СНСД-а.

Ис­точ­но Са­ра­је­во, ка­же он, да­нас сто­ји као бра­на за­бо­ра­ву и под­сет­ник да Ре­пу­бли­ка Срп­ска мо­ра ула­га­ти у сво­је по­гра­нич­не и стра­те­шке сре­ди­не и за­то је оба­ве­за свих да Ис­точ­но Са­ра­је­во раз­ви­ја­мо план­ски, сна­жно и ду­го­роч­но као уни­вер­зи­тет­ски, здрав­стве­ни, кул­тур­ни и без­бед­но­сни цен­тар Ре­пу­бли­ке Срп­ске. „Ис­точ­но Са­ра­је­во је за­вет ко­ји је пре­тво­рен у те­мељ, град ко­ји све­до­чи да на­род ко­ји зна за­што је стра­дао зна и за­што мо­ра да оп­ста­не и град ко­ји је на­стао из ег­зо­ду­са, а по­стао град бу­дућ­но­сти”, за­кљу­чио је До­дик.