Злато за мајку

Ло­зни­ца – У Ло­зни­ци ра­сте шам­пи­он. И по ме­да­љи и по ср­цу. Де­ве­то­го­ди­шњи Бог­дан Об­ра­до­вић осво­јио је злат­ну ме­да­љу у џи­ју-џи­цуу на Европ­ском пр­вен­ству у ор­га­ни­за­ци­ји ADCC, ко­је је одр­жа­но 15. фе­бру­а­ра у Бе­о­гра­ду. У кон­ку­рен­ци­ји де­це из ви­ше европ­ских зе­ма­ља бо­рио се тех­нич­ки чи­сто, мир­но и стр­пљи­во, као да му го­ди­на ни­је де­вет, већ ду­пло ви­ше. Фи­на­ле је за­вр­шио си­гур­но, без еуфо­ри­је, са кон­цен­тра­ци­јом ко­ја се сти­че ду­гим ра­дом.

Али оно што је обе­ле­жи­ло ово так­ми­че­ње ни­је био са­мо ре­зул­тат. На европ­ском та­та­ми­ју у Бе­о­гра­ду ни­је ста­јао са­мо ма­ли бо­рац. Ста­ја­ла је при­ча.

Ка­да се по­пео на по­бед­нич­ко по­сто­ље, Бог­дан ни­је по­ди­гао ру­ке у знак сла­вља. По­ди­гао је ка­жи­прст ка не­бу.

„Ка­да сам стао на трон, ни­сам мо­гао да ве­ру­јем да сам по­стао европ­ски шам­пи­он. Ову ме­да­љу сам по­све­тио ма­ми”, ре­као је ти­хо.

Ње­го­ва мај­ка На­та­ша пре­ми­ну­ла је из­не­на­да 30. де­цем­бра про­шле го­ди­не. До та­да је би­ла на сва­ком ње­го­вом тре­нин­гу, на сва­ком пу­то­ва­њу, у сва­кој са­ли где се бо­рио. У по­ро­ди­ци Об­ра­до­вић спорт ни­је био са­мо так­ми­че­ње, већ и за­јед­нич­ки ри­там жи­во­та. Њих тро­је као јед­но – Бог­дан, та­та Пре­драг и ма­ма На­та­ша.

Европ­ско пр­вен­ство у Бе­о­гра­ду би­ло је пр­во ве­ли­ко так­ми­че­ње на ко­је је Бог­дан оти­шао без ње.

По­сле фи­нал­не бор­бе, усле­дио је тре­ну­так ко­ји је мно­ге у ха­ли оста­вио без ре­чи. Отац Пре­драг из ран­ца је из­ва­дио ма­ји­цу са На­та­ши­ном фо­то­гра­фи­јом и нат­пи­сом „Ма­мин шам­пи­он”. Бог­дан је обу­као од­мах, са зла­том око вра­та.

Та сли­ка – де­чак, ме­да­ља и мај­чин лик на гру­ди­ма – бр­зо је по­ста­ла сим­бол не­чег ве­ћег од спор­та.

Пре­драг ка­же да син ни­је знао за из­не­на­ђе­ње: „Тр­чао је ка ме­ни, пла­као. За­гр­лио ме. Та­да сам му дао ма­ји­цу. То је би­ла ње­на по­др­шка, са­мо у дру­гом об­ли­ку.”

У Ака­де­ми­ји бо­ри­лач­ких спор­то­ва у Ло­зни­ци Бог­дан тре­ни­ра две го­ди­не. Тре­не­ри га опи­су­ју као ди­сци­пли­но­ва­ног и ти­хог де­ча­ка ко­ји упор­ност по­ка­зу­је на стру­ња­чи, не ре­чи­ма. У гра­ду ко­ји пам­ти сво­је спор­ти­сте, ње­го­во зла­то већ има по­себ­но ме­сто не са­мо због ти­ту­ле већ и због по­ру­ке ко­ју но­си.

„Дру­га­ри, тре­не­ри, ро­ди­те­љи, да­ли су нам ве­тар у ле­ђа и уте­ху ка­да нам је ку­ћа би­ла пре­пла­вље­на ту­гом и ти­ши­ном”, ка­же Пре­драг.

Дан на­кон европ­ског три­јум­фа, Бог­дан је про­сла­вио де­ве­ти ро­ђен­дан.

Де­вет го­ди­на жи­во­та и европ­ска ти­ту­ла. И јед­на пра­зни­на ко­ја се ви­ди и на фо­то­гра­фи­ја­ма. Али и јед­на лек­ци­ја од­ра­сли­ма: да по­бе­да ни­је увек са­мо пи­та­ње тех­ни­ке и сна­ге. У вре­ме­ну ка­да спорт че­сто сво­ди­мо на број­ке и ре­зул­та­те, је­дан де­чак из Ло­зни­це под­се­тио је це­лу Ср­би­ју да зла­то мо­же има­ти и лич­но, го­то­во мо­ли­тве­но зна­че­ње.