Повратак равнотеже снага

Богдан Стојановић*

Немачки канцелар Фридрих Мерц, отварајући Минхенску безбедносну конференцију, признао је да поредак заснован на правилима више не постоји. Не да је мањкав, да треба промену, већ да је мртав и да је потребно створити нови. Ова изјава рефлектује шире разочарање у Европи у погледу поузданости америчког савезника, који је понашањем и реториком јасно ставио до знања да неће ризиковати рушење Њујорка због Париза, а још мање због Кијева. Доналд Трамп је на почетку свог другог мандата рекао како Европа мора прекинути безбедносно паразитирање и преузети финансијски терет сопствене одбране. Ако је транзиција са униполарног ка мултиполарном међународном систему, отпочела чувеном критиком Владимира Путина на истом месту 19 година раније, говор Мерца је својеврстан вид признања да је она завршена.

Међународни систем је по својој природи анархичан и као такав има тенденцију увећања хаотичности. Рат у Украјини траје пуне четири године и представља својеврсну трансформацију система са глобалним хегемоном (или хегемоном у покушају) у систем равнотеже снага, где постоји неколико ривалских (али не нужно непријатељских) полова моћи. У том контексту је потребно тражити и решење за окончање најкрвавијег рата на тлу Европе у последњих 80 година. Изјаве руског министра спољних послова Сергеја Лаврова врло конкретно наглашавају да територијална питања нису суштина проблема овог сукоба, већ потреба да се редефинише безбедносна архитектура Европе и заустави хладноратовско ширење НАТО-а на исток. За Русију, ово је егзистенцијални рат који она не сме да изгуби јер су улози много већи од територијалних промена. У Москви овај сукоб виде као жељу колективног Запада да удахне живот умирућем поретку, по цену руског уништења. Зато се територијални спорови у том смислу третирају као секундарно питање у односу на стратешку потребу за удаљавањем НАТО-а што даље од руских граница. Варијабла Трамп додатно је убрзала транзицију ка мултиполарном поретку. Амерички председник као заговорник агресивног изолационизма, сваљујући кривицу за рат на Бајденову администрацију, покушава да заврши рат у Украјини, преузме заслуге за мир градећи лични имиџ и усмери снагу на Кину као глобалног изазивача. Међутим, Трампов оптимизам базиран је на потпуно погрешној премиси да ће задовољити Русију пуким замрзавањем конфликта или евентуалним признањем освојених територија у Украјини. За мир ће бити потребно много више.

Рат је последица дуготрајног игнорисања руских безбедносних захтева, па је било која америчка гаранција Украјини која личи на Члан 5 Вашингтонског уговора о колективној одбрани НАТО чланица, за Москву у потпуности неприхватљива. Посматрајући чисто војни аспект, одрживост украјинске одбране на дужи рок се озбиљно доводи у питање због евидентне исцрпљености војника, лимитираних капацитета за нове таласе мобилизације, трпљења константних удара на енергетску инфраструктуру и што је најважније, упитности континуитета огромне финансијске помоћи са запада. Наставак исцрпљивања Украјине може довести до наглог слома и колапса фронта, што би отежало дипломатско решење сукоба и отворило пут Русији за нове захтеве. Чини се да Американци губе стрпљење и да Трамп по принципу „узми или остави” нуди Зеленском излаз из безизлазне ситуације док још има какве-такве преговарачке позиције. Међутим, добра је шанса да „зелено светло” Кијева за делимичну капитулацију и фактичко признавање Русији четири територије које су у међувремену инкорпориране у њен састав, не би задовољило руску страну. Москва не делује претерано заинтересовано за решење, које не укључује шире дефинисање новог поретка равнотеже снага, где би Русија имала важну улогу, налик на ону после Наполеонових ратова.

Нови поредак неће трпети посрнуле гиганте, па ће Европа тешко пронаћи место које је некада имала. Суочена са теретом финансирања рата у Украјини без већих изгледа за „хепиенд”, а који би додатно могао добити на тежини америчким укидањем помоћи, Европа жели ојачати сопствене војне ефективе. Стога не чуде амбициозне изјаве о формирању европске војске, у чије остварење не верује ама баш нико у Бриселу, али макар служе да пошаљу поруку. Ако је почетак рата ојачао кохезију унутар НАТО-а, који је постао јачи за Финску и Шведску, његово окончање ће га парадоксално ослабити. Уз све то, амерички афинитети за преузимање Гренланда у старом империјалном маниру, могу бити завршни ударац постојању Северноатлантског савеза. Трамп сасвим сигурно није одустао од идеје преузимања Гренланда, већ су га обавезе према Израелу и покушаји посредовања у руско-украјинском сукобу, мало омели у даљој реализацији. На другој страни, економске санкције против Русије, оптеретиле су европску индустрију високим ценама енергената, аутоматски смањујући њен капацитет да самостално води тако озбиљан посреднички рат. Узимајући у обзир дијагнозу стања и тренутно активних процеса, потребно је бацити поглед у будућност даљег развоја ситуације.

Уколико би успео да формализује споразум о завршетку рата између Русије и Украјине, Трамп би остварио добитак на три поља. Прво, учврстио би у последње време пољуљану репутацију глобалног миротворца. Друго, Русија би била задржана приближно на садашњим линијама фронта, чиме би Одеса, Кијев и Харков трајно остали изван домета руске територијалне експанзије. Треће, окончао би финансијску бесмисао улагања у сукоб који се не може војно добити јер Русија располаже нуклеарним оружјем као „последњим одговором”, а које би на рубу пораза употребила. Трамп би потом сву расположиву енергију преусмерио ка стратешком обуздавању Кине и дисциплиновању непослушних лидера на западној хемисфери. Дипломатски завршетак рата са формалним споразумом, морао би укључити територијалне промене у корист Русије, као и гаранције неутралности остатка Украјине без безбедносних гаранција сличних Члану 5. Вашингтонског уговора. Споразум би такође отворио врата повратка Русије на западно тржиште, признање њених територијалних проширења и безбедносних интереса који су игнорисани пре 2022. године. САД би вероватно подржале овакво решење, можда и Русија уз фина подешавања, док би украјински параф искључиво зависио од жеље и могућности Европе за даље наоружавање Кијева у одржавању „спорог пропадања”. Међутим, за Европу је велики проблем да одустане од нечега што је систематски градила претходне четири године, жртвујући чак и сопствени економски просперитет. Можда је увучена у игру од стране Бајденове администрације толико дубоко да је касно за достојанствен излазак. Политичке елите у европским земљама су врло добро свесне да би после тога могле отићи у политичку пензију. У једном трену би се распао годинама грађен наратив о нужној борби против руског империјализма који прети Европи. Како би објаснили грађанима да је прича о величанственој украјинској победи на фронту уз финансијску помоћ Европе, само бајка за одрасле? Политичка мапа Европе изгледала би потпуно другачије, док би Макрон, Мерц, Стармер, Мелони и остали, извесно морали да траже нови посао. На крају, сигурна последица завршетка рата био би нестанак Украјине као функционалне државе. Стратешки пораз уз губитак најмање петине територије и демографску катастрофу, претвориће је у „европски Ирак”. Замрзнути сукоб, који неће нестати већ ће тињати у наредним деценијама, биће бреме за сваку будућу власт, док ће инфраструктура захтевати барем деценију интензивне обнове да би се приближила предратном стању. На крају, важно је разумети да украјински рат није локални конфликт, већ огледало трансформације светског поретка. Запад тамо брани систем настао распадом Совјетског Савеза, а да иронија буде већа, Европа га брани жустрије него Вашингтон под Трамповим вођством.

*Виши научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду