Прање новца зауставља се и на граници

Прљави новац најчешће се пере убацивањем у легалне токове, али се и изношење великих сума преко границе може оквалификовати као кривично дело прање новца.

Недавно је на граници са Босном и Херцеговином ухапшен држављанин БиХ који је покушао да изнесе из Србије пет милиона динара. Уз прање новца, на терет му се ставља и фалсификовање исправе. Овакви случајеви отварају питања о томе шта закон дозвољава када је реч о готовини која прелази границу и када прелазак постаје кривично дело.

Према прописима Управе царина Републике Србије, физичка лица могу да пренесу новац из земље до износа од 10.000 евра или противвредности у другој валути без посебне пријаве приликом преласка државне границе. Уколико се износи већи износ, он мора бити пријављен царинском органу и остати уз релевантну документацију. У супротном, такав пренос може представљати и прекршај и основ за сумњу у прање новца или друге прекршаје и кривична дела.

Ове одредбе произилазе из Закона о спречавању прања новца и финансирања тероризма и пратећих прописа о девизном пословању. За готовину изнад 10.000 евра, царина захтева пријаву, а таква пријава мора бити попуњена приликом преласка границе и оверена од стране службеника, што омогућава легално ношење већих износа у оба правца, како на улазу у земљу, тако и приликом изласка.

У случају када неко не пријави готовину изнад законског лимита, то се сматра прекршајем, а у озбиљнијим околностима, када постоји сумња у порекло средстава или фалсификовање документације, надлежни органи могу покренути кривични поступак за прање новца.

Према прописима Управе царина, непријављена средства у износу већем од дозвољеног могу бити привремено одузета и предата надлежним органима.

Кривично дело прања новца, према Kривичном законику Републике Србије, дефинише се као радња којом неко покушава да прикрије, или прикаже као легална, нелегално стечена средства. Свака радња којом се имовина стечена кривичним делом уноси у легални промет или користи на начин да се прикрије њено нелегално порекло представља кривично дело.

Прописане су новчане и затворске казне, у зависности од тежине дела и износа који је укључен у поступак. Санкције имају за циљ да се спречи незаконито кретање готовине и финансијских средстава кроз границе, а истовремено да се заштите легитимне трансакције.

Грађани који планирају да преносе веће суме новца преко државних граница треба да буду упознати са овим лимитима и пријавним процедурама како би избегли могуће законске последице.

„Kо изврши конверзију или пренос имовине, са знањем да та имовина потиче од криминалне делатности, у намери да се прикрије или лажно прикаже незаконито порекло имовине, или прикрије или лажно прикаже чињенице о имовини са знањем да та имовина потиче од криминалне делатности, или стекне, држи или користи имовину са знањем, у тренутку пријема, да та имовина потиче од криминалне делатности, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном”, пише у члану 245 Кривичног законика Србије.

За теже облике прања новца прописане су и теже казне – до 10 и 12 година затвора, уз обавезну новчану казну и одузимање новца и имовине који су били предмет извршења кривичног дела.

За прикупљање доказа готово увек је неопходно пратити токове новца, јер трагови трансакција увек остају негде „записани”. Међутим, када неко успе да пренесе велику количину новца преко границе, онда су трагови заметнути и практично – „отписани”. Када је прљав новац опран кроз банкарске и финансијске трансакције, онда је ипак могуће ући у траг и открити готово све токове таквог новца.

У судској пракси нема много пресуда за прање великих сума новца и чини се да мрежа кривичног гоњења хвата само „мале рибе”, а пропушта велике. Понекад је потребно истражити и посредне доказе да би се дошло до токова прљавог новца и његовог пласирања у легалне токове.

Према подацима који су изнети прошле године на саветовању судија у Врњачкој Бањи, професионални перачи новца узимају три до пет одсто опране суме, а 3,6 трилиона долара је износ глобалног БДП-а који је остварен одласком прљавог новца у легалне финансијске токове.

Чак 95 одсто свих кривичних дела се врши ради стицања противправне имовинске користи, а да би се сакрило порекло те користи – прибегава се разним начинима прања новца, који нису увек лако уочљиви и препознатљиви, нагласиле су судије. Притом, како су истакли, прање новца и слични облици организованог криминала постају неформални и нелегални центри финансијске моћи, услед чега се повећавају могућности финансирања тероризма и других криминалних активности. То је озбиљан изазов који угрожава стабилност финансијског система и нарушава поверење у правне и економске институције.

Новац се често улаже у зајмове и у некретнине, а такође и у премије осигурања. Понекад су неопходне веома опсежне финансијске истраге, које обухватају велики број саучесника да би се доказале све операције у процесу прања новца. Докази су често посредни и своде се на индиције, али када се установи такозвани „индициони” ланац, онда клупко почиње да се одмотава.